Hirurg, ali kraljevski

Profesor dr Zoran Krivokapić je dugo igrao košarku, iako je zapravo vrhunski hirurg, načelnik odeljenja za kolorektalnu hirurgiju Prve hirurške klinike Kliničkog centra Srbije.

– Košarka je za mene nešto fantastično, sport koji volim, ali svestan sam da je košarkaški vek igrača kraći, ograničen, a ja nisam bio vrhunski sportista da bi me ljudi zapamtili jer sam igrao u srpskoj i drugoj ligi. Nisam se košarci posvetio kao moji drugovi Zeka, Kića, Praja, Moka, koji jesu nešto stariji od mene, ali su bili profesionalci. Ja sam igrao, studirao i radio. Počeo sam u Zvečanu, gde sam rođen i gde sam živeo. Kada sam došao u Beograd na studije prešao sam u „Medicinar“, potom sam dugo igrao za „Železničar“ i IMT, a onda kao kapiten završio karijeru 1995. u „Beopetrolu”, iste godine kada je klub ušao u prvu ligu. Ali nisam stao, posle sam još desetak godina igrao u „Poštaru“ do baš matorih dana – podseća doktor.

– Svi me pitaju kako sam postizao sve i uklapao obaveze? Mislim da je tajna u dobroj organizaciji, a i ljubavi prema sportu. Stavim ujutru torbu u kola i kada završim posao oko pet idem direktno na trening, a ne kući.

I onda takav čovek koji svuda stiže, između ostalog operiše pred stotinom vrhunskih stručnjaka iz svoje branše, na pitanje čime se posebno ponosi bez razmišljanja uzvraća – svojom porodicom. I mnogočlanom familijom koju ima u Zvečanu, ističući da je bio i ostao u duši Zvečanac.

Puna kuća lekara

– To je okruženje koje me čini zadovoljnim u poslu, poslu koji podrazumeva veliko odricanje. Nešto kao luka u kojoj se osećam sigurno i bezbedno, iz koje mogu da stignem na kraj sveta – sažima osećaj za sebi drage osobe. – Jer ako si hirurg, osuđen si da stalno budeš na klinici, ako hoćeš da budeš još i profesor i naučnik, to je dodatna obaveza. Kad odlučiš da predstavljaš svoju zemlju u inostranstvu, moraš da pripremiš rad. A ja sam ove godine uz sve to držao predavanja i operisao u 16 zemalja sveta.

Naravno, ko bi lekara mogao bolje da razume od lekara, pomišljamo s obzirom na to da je njegova supruga Dragana, ljubav iz gimnazijskih dana, takođe lekar, fizijatar, sin Branislav, trenutno na specijalizaciji u Ortopedskoj bolnici na Banjici, snaja Ana lekar u domu zdravlja („Drago mi je da su oboje ambiciozni!”hvali juniore). Iako je deda, četvorogodišnjem Vuku i dvadesetomesečnoj Ivoni, sudeći po izgledu, nije stigao da primetno ostari i osedi („Verovatno sam vitalnost nasledio od oca! Ali meni operacije, posao i silna putovanja ne dozvoljavaju da ostarim”, uzvraća na naše zapažanje).

Kao vukovac sa svim peticama, Zoran Krivokapić je posle srednje škole mogao da bira fakultet, ali nije postao elektroinženjer kao otac Vojislav, danas krepki osamdesetsedmogodišnjak, s kojim komentariše sve utakmice i važne događaje, naglašava ponosni sin. Ujak, mašinski inženjer, naprotiv, posavetovao ga je da razmisli o medicini. I jeste... Možda je to dobar uvod u priču ili možda bolje rečeno roman u pet tomova o poslu kojim se bavi, hirurgiji, operacijama koje na inostranim klinikama zovu „lajv-srdžeri“, a zapravo su direktno praćenje zahvata u sali posredstvom kamera za dvesta–trista ljudi u susednoj prostoriji.

– To sebi omoguće samo iskusni stručnjaci, sigurni u ono što rade, jer posmatrači, takođe majstori svog posla, mogu da pitaju šta god žele, može da bude i neprijatno kao u televizijskoj emisiji kad se sučele mišljenja. Tako sam radio poslednji put u Sofiji, a pre toga u Nišu, Beogradu, Rigi, Temišvaru, u Tel Avivu gde sam operisao šest karcinoma uz direktan prenos. Tada, u Izraelu, gledalo me je 150 kolega, a moderator je bio najbolji hirurg na svetu Bil Hild, koji je izmislio metodu koju sam primenio. Možete misliti šta me je on pitao, ali „preživeo sam” – smeška se dr Krivokapić.

Svi su se pitali, seća se naš sagovornik, kako je taj svetski stručnjak iz Engleske odabrao baš njega dr Krivokapića iz Srbije da operiše.

– Vezuje nas dugododišnje iskreno prijateljstvo, zajednički nastupi i operacije u Londonu i Beogradu. Bil je 11 puta bio moj dragi gost ovde i svuda me oslovljavao sa Krivi. Možete misliti kako je zvučalo drugima kada mi se obrati i pita: „Krivi, a ne Zorane Krivokapiću, vot ar ju duing in dis tiatr...?“

Uglavnom, on je zaslužan što sam od 1998. godine „kraljevski hirurg”, što se simbolično postaje upisivanjem u knjigu staru tri veka. Zapravo sam član Kraljevskog koledža hirurga Velike Britanije, što je pošlo za rukom malom broju stranaca, iako smo u to vreme zbog sankcija, a kasnije i bombardovanja, bili „na lošem glasu“ kao zemlja, našta se ti izuzetni stručnjaci nisu obazirali. Imam pravo da glasam, da budem izabran kada se sastajemo jednom godišnje, ali mnogo mi je važnije da sam sa njihova četiri slova FRCS imao otvorena mnoga vrata, jer upućeni znaju da su Englezi ozbiljni u tom poslu.

Odbio dobru ponudu

Klinika „Sent Marks” mu je 1997. ponudila da ostane kod njih, ali je on žurio u Beograd da primeni naučeno. Po povratku sa usavršavanja u Londonu uveo je pedesetak novih dijagnostičkih i hirurških tehnika. Kada su 2002. Britanci videli dokle je stigao, sve im je bilo jasno. Njegova upornost dala je vrhunske rezultate.

Trenutak odluke da se bavi baš kolorektalnom hirurgijom značio je da se pozdravlja sa kardiohirurgijom koju je prvobitno izabrao. U međuvremenu je otkrio da je kolorektalna hirurgija manje istražena, a onda se kao mlad i kuražan lekar sa nesrećnim Đorđem Martinovićem, teško povređenim pivskom flašom u Gnjilanu, našao u Londonu kao pratnja. Tako je ušao u čuvenu kliniku „Sent Marks”, a dr Piteru Holiju, svetskom imenu za operaciju povreda analnog otvora, bio asistent pri operaciji. Upoznao je tako i dr Džona Nikolsa i Bila Hilda. Potom se otisnuo u svet – Njujork, Tokio, Moskva, Peking, bio je gostujući profesor u Kaliforniji i Rumuniji, predavač po pozivu na pedesetak univerziteta.

Engleske kolege ga nisu zaboravile, naprotiv, ima poziv da na klinici „Sent Marks” održi predavanje, a bili su i gosti na nedavno održanom Devetom međunarodnom simpozijumu koloproktologa u Beogradu.

Iako nije seda glava, a i ne oslanja se na štap (rođen 1955), profesor Krivokapić je od pre dve godine akademik SANU. Neki će reći: još jedna titula u nizu, ne računajući da je i sekretar Svetskog udruženja hirurga koloproktologa, kao i profesor na univerzitetima sveta...

Kad ti kod kuće priznaju da vrediš to je nešto, jer mnogi su se uverili da je lakše dobiti priznanje u inostranstvu nego kod nas – skromno prihvata titulu koja svakako znači ugled.

Jeste da zvuči kao fraza da uspešno miri mnogobrojne obaveze, putovanja i „tri operacije dnevno već 25 godina“, kako sam kaže, ipak, pitamo dr Krivokapića kako to konkretno izgleda. Gledamo u njegovom kabinetu na Prvoj hirurškoj klinici mnoštvo knjiga. Nesumnjivo da tu radi i piše u tišini, uz diskretnu muziku, u prijatnoj atmosferi, okružen slikama, diplomama i pod konac poređanim uramljenim košarkaškim slikama. Čini se odlično mesto da se odagna stres koji, sumnja li iko, prati svakog hirurga.

Putujem četvrtkom, petkom kada završim obaveze na klinici i još me čekaju Nemačka (dodajemo: otputovao odmah posle razgovora za „Magazin” i ovih dana je tamo!) i Portugalija. Biće to ukupno 18 zemalja za ovu 2014. A da je posao stresan – jeste, ali borim se, jer nije lako svakog dana biti u areni gde se radi o životu i smrti. Jedna operacija u proseku traje oko tri sata, sa ekipom koju imam bude to sat i po, jer imam sjajne saradnike koji pripreme sve, a kada ja uradim onaj najteži deo oni završe. Mnogo sam ponosan na to, jer se kaže da se delo čoveka procenjuje po tome što je ostavio iza sebe. Mislim da će, kad ja odem, kolorektalna hirurgija ostati značajan deo medicine – siguran je iskusni hirurg.

– Međutim, pacijenti ne trpe, i dalje u Kliničkom centru imam najviše operacija. Trećinu od 4.300, koliko ih godišnje bude u Srbiji, izvedemo mi ovde na Prvoj hirurškoj. Koliko mi je bitna atmosfera kod kuće, važno mi je da me u poslu prati izuzetan tim od sestara do lekara, koji mi omogućava da bezbedno radim, da ne strahujem da im ostavim pacijenta. Tu su i mladi ljudi koji mi pomažu da pripremim predavanja, napravimo filmoteku, dobre slajdove. Tako za kraće vreme postižem ono što naumim – pojašnjava dr Krivokapić. Kaže da nije strog profesor zato što je, zbog našeg sistema, položaj mladih lekara loš, da ionako odlaze iz zemlje pa im ne treba dodatno otežavati situaciju. Ali u udžbenicima iz kojih uče kolorektalni hirurzi Evrope i Amerike nalaze se poglavlja i iskustva prof. dr Krivokapića.

Kad posle razgovora sa vrhunskim stručnjakom ostanete bistre glave i nimalo umorni od bujice podataka koju čujete, onda ste po svoj prilici razgovarali sa nekim znalcem koji ume jasno i jednostavno da govori. Taman koliko treba.

----------------------------------------------------

Razumeti pacijenta...

Devedesetih godina prošlog veka, kao mlad hirurg, dr Krivokapić je naučio u Britaniji od dr Bila Hilda da primenjuje radikalni postupak kod karcinoma završnog dela debelog creva, što je jako unapredilo petogodišnje preživljavanje sa 50 na 80 procenata. Recidiv, ponovna pojava tumora se sa dvadeset i nešto odsto smanjio se na tri.

– Dr Hild je uveo u praksu i popularisao vanserijsku operaciju koja je znatno povećala preživljavanje i smanjila lokalni recidiv koga se mi prilično plašimo. Kvalitet života pacijenta je znatno poboljšan jer uspevamo da napravimo te takozvane niske anastomoze i da sačuvamo mišiće anusa ne izvodeći stomu. To je moja specijalnost, uostalom, zato nas i zovu po čitavom svetu jer znaju oni dobro šta mi radimo – ističe doktor.

Ima dr Krivokapić i poseban odnos prema pacijentima.

– Mislim da je to uticaj Engleza, jer su me oni naučili da pričam sa pacijentom, što se u Srbiji slabo primenjuje. Sa čovekom treba razgovarati, da mu se kaže šta može da očekuje dobro, a i ono loše, mora mu biti posvećeno vreme. Ja svakog bolesnika gledam kao najbližeg svog, a sestre i lekari na odelenju su jako posvećeni i imaju dobar kontakt sa našim bolesnicima. Ako mu priđete ljudski i objasnite o čemu se radi onda ne bude problema. Da imamo više prostora mogli bismo da radimo i više i pomažemo – uveren je hirurg.

...i pomoći mu da preživi

– Nekoliko puta smo radili istraživanje o preživljavanju pacijenata obolelih od niskih karcinoma na debelom crevu. Na našim počecima nismo koristili preoperativno zračenje a u velikoj meri ni hemioterapiju, kao što je to danas slučaj. Studija na 940 bolesnika sa operacijom karcinoma završnog dela debelog creva do 2002. petogodišnje preživljavanje je bilo 68 procenata, a recidiv 7,5 odsto. U poslednjoj deceniji smo uveli zračenje i hemioterapiju, pa su rezultati znatno bolji i i recidiv je oko 2,5 odsto, a preživljavanje obolelih veće od 70 odsto, što je veoma respektibilan rezultat. Inače, ako nema recidiva, pacijent je posle pet godina za nas izlečen, a pratimo ga ukupno deset godina – podseća profesor.

...što je nagrada za lekara

– Gostovao sam u televizijskoj emisiji kada se javio jedan Beograđanin i rekao da samo želi da me pozdravi jer sam ga pre više od 20 godina operisao i danas je živ i zdrav. Nema veće nagrade za mene od saznanja da je neko zahvaljujući meni živ – zadovoljan je dr Krivokapić.

Najnovija istraživanja naći će se u doktoratima i magisterijumima mlađih kolega koje naš sagovornik kao iskusni stručnjak prati, ali vrlo je važno što se, kaže, struka pozabavila ranim otkrivanjem karcinoma debelog creva uz pomoć skrininga koji se sprovodi u 25 domova zdravlja. Reč je o pregledu stolice na nevidljivo krvarenje, lekari kažu okultno, ljudi starijih od 50 godina. Ako ima krvi odmah se radi kolonoskopija.

– Ja sam bio inicijator, od prošle godine taj skrining se sprovodi punom parom, otkrili smo na stotine karcinoma u najranijoj fazi, a to znači izlečenje. Nastavimo li tako, za deset godina imaćemo tumore otkrivene u stadijumu kada je izlečenje stoprocentno– upozorava hirurg.

----------------------------------------------------

Neispunjena želja

– Na Prvoj hirurškoj klinici danas se radi kao i u svetu, ali već dve decenije imam ideju da napravimo nezavisni centar za kolorektalnu hirurgiju koji bi se samo time bavio. Ali komercijalan centar, dakle koji bi se sam finansirao bez pomoći države, još i plaćao porez toj državi, a zarađivao devize od pacijenata iz inostranstva.. To je ostvarivo, smetnja su mi ranije bili neki ljubomorni ljudi i moje neiskustvo, sada bi nam samo trebalo obezbediti prostor – preseca konkretno kao skalpelom čitavu priču dr Krivokapić.

----------------------------------------------------

Susret sa nobelovcem

Nobelovac Tim Hant, biohemičar i molekularni biolog, nedavno je boravio u Beogradu i domaćin mu je bio prof.dr Krivokapić. Gost je priznao je da je bio vrlo skeptičan dolazeći u naš glavni grad, objašnjava doktor.

– Posetio je neke naše institute, bio prijatno iznenađen onim što je video, postao je gostujući profesor Beogradskog univerziteta i kada se vratio kući poslao mi je pismo, zahvalio je na gostoprimstvu i poželeo da opet dođe kod nas – kaže naš sagovornik.