Mogli bismo, jednog dana, da postanemo veliki izvoznik hrane

Vlada Srbije vodi defanzivnu politiku koja, po prirodi stvari, ne može da pokrene privredni oporavak i rast. Kad se pogleda kratka lista ofanzivnih poteza – vidi se da smo tražili inostrane strateške partnere za Železaru Smederevo. I još tražimo, s nadom da će preuzimanje ovog mnogoljudnog kolektiva da preporodi privredne prilike u Srbiji. Nastavljena je rasprodaja preostalih gubitaških firmi, ne bi li smo došli do neke parice, da se zakrpi golema budžetska rupa. I to je, manje-više, sve.

Nedaće su takve da oporavak nije moguć preko noći i upravo zato je trebalo „napasti” čvorište: privrednu oblast, posebno poljoprivredu. Menjati poslovni ambijent, smanjiti uplitanje i uticaj državnog aparata, uprostiti i olakšati otvaranje firmi, samozapošljavanje. Od ukupne vrednosti investicionog kapitala ovog časa daj bože da četiri odsto potiče od akcija, u rukama malih štediša, koji su devize pretvorili u akcije novih, perspektivnih firmi koje rade za stranog kupca. Nerazvijeno akcionarstvo nije samo znak višedecenijskog nepoverenja u domaću privredu i biznismene, već i propust države koja je mogla da oporezivanjem kamata na deviznu štednju i oslobađanjem dividendi od takvih tereta, pokrene akcionarstvo, kao siguran izvor većeg investiranja.

Ovo su dugoročni poslovi, a poljoprivreda je kratkoročan, koji veoma brzo može da donese krupne promene. Ima preterivanja u tvrdnji kako bismo „mogli da hranimo pola Evrope”, ali ima i izgleda da, jednog dana, postanemo „zelena bašta Evrope”, uređena, visoko produktivna agrarna zemlja, veliki izvoznik hrane. Poslednjih godina ima prilično dokaza da je to moguće. U atarima Vojvodine i Mačve rod žitarica, uljarica i repe je dostigao nivo Evrope! Imamo i nove zasade u kojima se, na hektaru, nabere i 70 tona jabuka, što je ravno najboljim plantažama u EU. Ali takva imanja su retka, a preovlađuju ona koja i danas, kao i pre 100 godina, zavise od viška ili manjka letnjih padavina.

Srbija bi mogla da pokrije bar 8.000 hektara plastikom i postane veliki izvoznik ranog povrća i sitnog crvenog voća. Da u plastenike preseli i gajenje maline, jagode, borovnice, kupine. U plastenicima i pak-centrima zaposlio bi se bar 20.000 ljudi.

Naveo sam tek jednu od desetak mogućnosti da se obogatimo. U nedavnim pregovorima s Rusijom pokazalo se da, ovog časa, nemamo ni izdaleka robe, da izvozom podmirimo njihove potrebe! Odavno je isteklo vreme kad je poljoprivreda morala da izbije na čelo najprečih poslova vlade. Ali to nikako da se dogodi. I dalje je na margini, gotovo zaboravljena i o njoj se govori samo u vreme potopa i štete koju za sobom ostave nabujali potoci.

Da li je u pitanju svojevrstan daltonizam ostaje da nagađamo, ali Vlada Srbije mora odmah da se suoči s velikim dugoročnim poslom. Da se najpre postave temelji za produktivnu zemljoradnju, uveća i održava plodnost zemljišta, urede vodotoci i voda dovede u atare. Da se mali posednici (ima ih više od 420.000) okupe u zadrugama, da se povećaju ulaganja u agrar, što bi donelo višestruku dobit i korist.

Sve je ovo napisano u Strategiji Nacionalnog agrarnog saveta, ali taj predlog vlada očigledno još nije stigla da pročita...

Novinar, predsednik Pokreta „Bogata Srbija”