Guliver putuje kroz keš kredite

Slikanju života na asfaltu i srpskih arhetipova od „uličnih odrona” pa dalje, Srđan Đile Marković, beogradski andergraund umetnik, dodao je motiv noćnog urbanog pejzaža prestonice. U novom ciklusu od deset slika, nastalih po porudžbini beogradske Galerije „Dar-mar” (Kralja Petra 44) to je jedna od tema, a posebno se izdvaja rad „Kolekcionar”, jedini izložen na istoimenoj postavci koja će trajati do 29. novembra. Delo predstavlja jednog (možda tipičnog) kupca umetničkih dela. Ostatak ciklusa „Kolekcionar” za sada se može videti samo u katalogu. Osim što je slikar, Srđan Đile Marković, jeste i prvi čovek „Supernauta”, muzičar i kompozitor postpankovskog miljea, kako kažu znalci, i „ne baš ozbiljan” likovni kritičar. Sa tekstovima svojih pesama, ali i slika sa stripovskom poetikom rado udara u čelo.

O upravo izloženom delu „Kolekcionar”, ali i o tome da li strepi da će zbog toga prodaja njegovih slika biti usporena Marković u razgovoru za naš list ističe:

– Naši kolekcionari su presrećni kada obore cenu za 50 evra. Kupuju muzejske formate, prave zaostavštinu za budućnost, ali 50 evra je 50 evra i ovom prilikom im se zahvaljujem na bezrezervnoj podršci (osmeh). Možda sam i ja neka vrsta kolekcionara, jer skupljam urbane prizore koji mi se čine najbitnijim za Beograd u ovom trenutku. Video sam puno ambicioznih kolekcija takozvanih zaostavština za budućnost, ali u njima nije bilo rizika. Postoje kolekcionari koji imaju radove svakog slikara koji je dobio na primer „Politikinu” nagradu. Nemaju nijednog autora u kolekciji koji nije poznat. A u Luvru ima mesta i za minorne majstore koji su fenomenalni. Kolekcionari su prevareni idejom da se život može posedovati. I to postoji u svakom čoveku, a kolekcija ti služi da ne vidiš život.

Galerista je u ovom slučaju tražio da Đile naslika i urbane noćne pejzaže, a on pojašnjava:

– Meni pejzaž nikada do sada nije bio tema, a u pejzažnom slikarstvu imate gomilu mogućnosti. Kakav je naš urbani noćni pejzaž? On je kao trenutak u kom živimo, stvarnost bezobraznija od svake satire. Imamo šest hiljada banaka na hiljadu i po zaposlenih. To su Guliverova putovanja kroz keš kredite. Uzmeš tri hiljade, a vratiš dvanaest. Beograd je potpuno izgradio svoje vizuelno lice sa svim tim besomučnim reklamama. Zgrade su postale nebitne, samo je postalo važno gde se prave pare. A to je tamo gde najviše svetli. I tako nije samo kod nas. Današnji pejzaž grada su svetleće reklame. Uz to sam naslikao i moj prepoznatljivi mesec, kao simbol propasti, koji stalno puši. Stvarnost je dovoljno apsurdna, ironična, i šteta da se to ne zabeleži. To su suveniri iz Beograda.

Iako je bilo predloga da slika i ovaj ciklus na svoj prepoznatljiv način, Marković to nije želeo:

– Od toga mi je odmah bilo muka. Umetnici koji ceo život imitiraju sami sebe često se dovedu do samoparodije. Nisam to želeo. U ovim najnovijim radovima su mi boje postale tamnije nego u prethodnim delima, nema onih šljaštećih televizijskih boja (jakih i neprirodnih).

Srđan Đile Marković: "Gomora skajlajn", 2014

U skorijoj prošlosti šestomesečni boravak u Parizu ostavio je na našeg sagovornika snažan utisak:

– Obišao sam sve najmodernije izložbe, a poražavajuće za Pariz je bilo da nemate nijednog savremenog umetnika spremnog da rizikuje, već se ide na dobitnu kombinaciju. To je dosadno. S obzirom da nisam ništa novo pronašao otišao sam da gledam ono staro i kao đačić svaki dan obilazio Luvr. Mnogo mi se dopada flamansko žanr slikarstvo. Uvek sam u tome video nedostižnost. Počev od onih ludaka koji su slikali haljinice od tila, a ti ih čuješ kako šušte. To je neko umeće izgubljeno za čovečanstvo čim je Flandrija pukla. I više niko i nikad neće to ponoviti, niti treba. U tim žanr scenama postoji fantastičan kontekst da komentarišeš sve što te nervira. One su pune socijalnih aluzija, sitnog zezanja vladajuće klase. Klasni rat – to su žanr scene.

Na naš komentar da i kod njega ima aluzija Đile dodaje:

– Da i kod mene je klasni rat. Kad završim delo ne zanima me šta će biti s njim. Ne skupljam svoje slike. Važna mi je prodaja, ali tu nije samo reč o njoj, nego o ukusu publike što daje izvesnu stvarnost umetnosti. Ali na slici ništa nije stvarno osim tvojih snova. To su sve ipak boje na platnu. Sada radim novu sliku o umetnici u usponu, a oko nje su tri znalca koji će je savetovati kako najbolje da se probije u svetu. „Jedan aspirirajući umetnik” je naziv tog rada po narudžbini.

Upitan šta se događa u njegovoj muzičkoj karijeri, sa „Supernautom”, Srđan Đile Marković za kraj navodi:

– Ne pauziram sa muzikom, „drljam” i sviram dalje, samo se ne trsim i ne pojavljujem mnogo u javnosti. Slikarstvo i muzika su dve najbliže umetnosti, ali je muzika uvek ispred, revolucionarnija je. Muzika nosi klicu propasti države – kaže umetnik.