Sledi ispitivanje svakog slučaja „nestalih beba"

„Nisam sumnjala da je neko ukrao moju bebu za koju su mi u bolnici rekli da je umrla, sve dok od države nije stigao poziv za vojsku mom sinu. Od tada smo uznemireni i ja i moja porodica. Kasnije je na kućnu adresu stigao i zahtev za ažuriranje biračkog spiska, jer se u evidenciji nadležnih moj sin vodi kao živ. Tačnije, postoji podatak da je rođen i ima matični broj, ali nema ga u evidenciji umrlih. Ovako svoju priču za „Politiku” počinje Radmila Miljuš iz Zemuna.

U Zemunskoj bolnici porodila se 1979. godine, kao student, dok joj je muž bio na odsluženju vojnog roka. Porođaj je prošao uobičajeno, rodila je dečaka, koga su babice stavile pored nje i zajedno su proveli nekoliko sati te noći u porodilištu. Kao laiku, kaže, činilo joj se da je beba zdrava. Povremeno je plakala, pomerala se, delovala je dobro. Onda su Radmilu prebacili u hodnik, a zatim na odeljenje. Bebu više nije videla. Kasnije je došla medicinska sestra i rekla da će je uskoro prebaciti na odeljenje gde se primaju posete i skinula joj je narukvicu sa brojem na ruci. Na pitanje zašto to radi, Radmila je dobila odgovor: „Ne treba vam više, vaša beba je umrla.”

– Bila sam u šoku kada je zatim došla druga sestra i donela mi da potpišem neki dokument. Objasnila mi je da je to zahtev za obdukciju, jer pedijatar ne može da utvrdi uzrok smrti bebe – priča Radmila Miljuš.

Njena porodica je, kaže, tražila od bolnice da vidi bebu, da sahrane telo, ali nije im dozvoljeno. I na tome se završilo. Radmila je ubrzo ponovo ostala trudna i došla je u Zemunsku bolnicu na kontrolni ultrazvuk. Tada su joj dali otpusnu listu iz 1979. godine u kojoj stoji „otpušta se kući porođena bez bebe koja je egzitirala u 10 časova”.

U donjem delu otpusne liste sačuvana je i napomena glavne sestre, da bolnica do 7. 11. 1980. nije dobila nalaze obdukcije deteta.

Sumnje su se rodile 2001. godine, kada je pristigao prvi poziv za vojsku sa naznakom Miljuš (sin). Zatim su usledili novi pozivi, pa je Radmila otišla u vojni odsek sa otpusnom listom iz bolnice. A zatim je odlučila da razgovara sa javnim tužiocem. On ju je poslao u bolnicu po istoriju bolesti njenog sina, ali tamo su joj rekli da je ona uništena, u skladu sa zakonskim rokom predviđenim za čuvanje ovakvih dokumenata.

– Tužilac mi je objasnio da ne može da se uništi istorija bolesti kada se ne zna uzrok smrti – kaže naša sagovornica.

Pitanja bez odgovora od tada razdiru Radmilu i njenu porodicu. Da li je njen sin živ ili je reč o neodgovornosti medicinske sestre, službenika ili nekog trećeg ko nije dostavio podatak za upis u matične knjige umrlih? Radmila ne želi da veruje u postojanje bebi-mafije, sklonija je uverenju da je reč o nemaru, ali, ipak, mira nema.

Radmila Miljuš samo je jedna od mnogobrojnih roditelja, po nekima ima ih više hiljada, koji čekaju odgovor na pitanje šta se desilo sa njihovom decom. Odlukom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu prošle jeseni, taj odgovor treba da im da država i to do – 9. decembra.

Iako je nerealno očekivati da odgovor od nadležnih stigne roditeljima do pomenutog datuma, nadležni ipak rade na otkrivanju istine o aferi „nestalih beba”.

– Do 15. decembra trebalo bi da počnu sa radom komisije sastavljene od nadležnih iz ministarstava zdravlja, policije i tužilaštva, a od 15. januara 2015. ove komisije će početi da ispituju svaki pojedinačni slučaj koji su porodice prijavile. Sve će biti transparentno, pokušaćemo da konačno damo odgovor na pitanje koje muči ove ljude. Istraga bi trebalo da traje najmanje šest meseci, ali prve prave rezultate očekujemo krajem iduće godine – kaže za „Politiku” Zlatibor Lončar, ministar zdravlja.

Na naše pitanje da li će biti problema zbog „probijanja” roka koji je sud u Strazburu dao Srbiji, Lončar odgovara da su nadležni u kontaktu sa ovim sudom.

– Verujem da će oni biti zadovoljni dinamikom koju smo predvideli i da će se naći mehanizmi da se produži rok koji su dali – kaže ministar zdravlja.

Javnim tužilaštvima u Srbiji od 2001. do januara ove godine podneta je 501 krivična prijava ili podnesak u vezi krivičnih dela oduzimanje maloletnog lica ili promena porodičnog stanja, kaže za naš list posebni tužilac Branko Stamenković.

– U svim predmetima tužilaštva su pokrenula, vodila ili i dalje vode pretkrivični ili prethodni krivični postupak putem zahteva organima MUP-a, drugim organima, institucijama i pojedincima radi prikupljanja i utvrđivanja činjenica. U slučajevima gde je bilo osnova, podnošeni su i predlozi za preduzimanje istražnih radnji nadležnim sudovima – kaže Stamenković.

On napominje da ni u jednom od 501 slučaja nije utvrđeno da je došlo do izvršenja nekog krivičnog dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

– Prema podacima koje imamo samo u 18 predmeta oštećeni, to jest roditelji, preuzeli su krivično gonjenje i ona su okončana negativnom sudskom odlukom – kaže Stamenković.

Potreban mehanizam za sprovođenje presude suda u Strazburu

Presudom Evropskog suda za ljudska prava nije utvrđena povreda člana 6 Evropske povelje o ljudskim pravima i slobodama, koja garantuje pravično suđenje, to jest vođenje sudskog postupka, već povreda člana 8 koji se odnosi na pravo na porodični život. Javno tužilaštvo će u okviru svoje specifične nadležnosti, ukoliko bude potrebno, dati puni doprinos svakom rešenju koje usvoji nadležni državni organ, ističe Branko Stamenković.

Da bi se dao jasan odgovor države roditeljima potrebno je prethodno uspostaviti mehanizam koji će sprovesti presudu Evropskog suda za ljudska prava, smatra posebni tužilac. Na naše pitanje da li je neophodan poseban zakon da bi se utvrdila istina o nestalim bebama, on odgovara: „Siguran sam da će se postići optimalno rešenje u kojem možda ima mesta za uključenje organa koji do sada nisu postupali, pri tome ne gubeći iz vida ni postojeća zakonska rešenja.”

Da li je postojala organizovana krađa beba?

Posebnog tužioca Branka Stamenkovića pitali smo da li on lično veruje da je tokom minulih decenija bilo krađa beba u Srbiji?

„Imajući u vidu da su, prema tužilačkim podacima, prijave u najvećem broju podnošene za period od 1967. do 1982. godine, sa pojedinačnim primerima i van tog perioda, pa do danas, pretpostavka da postoji organizovana kriminalna grupa koja u periodu od praktično 50 godina vrši ova krivična dela i uključuje hiljade, praktično generacije lekara, medicinskog osoblja, administrativnog osoblja u matičnim službama, socijalnoj zaštiti, PIO fondovima, policiji, tužilaštvu, sudu, kao i drugim organima i institucijama, a da pri tome nijedan konkretan dokaz u toku 50 godina nije utvrđen, govori u prilog tome da je vrlo teško poverovati u takvu tezu”, kaže Stamenković.