Ukrajina – zamrznuti konflikt

Ko se još seća M.Sakašvilija, koji je pre šest godina „hrabro” ušao u rat sa Rusijom? Iškolovala ga je i ustoličila Amerika, ali ga se lako i odrekla. Slepi poslušnici moćnihsluže za jednokratnu upotrebu i žrtvovanje. Tako je Gruzija, zahvaljujući svojoj nerazumnoj i podaničkoj politici Vašingtonu ostavljena na „cedilu”. Čeka li slična sudbina P. Porošenka i Ukrajinu, iako je reč o „krupnijem zalogaju”? Za očekivati je da će srazmerno američkoj ulozi u kreiranju građanskog rata u Ukrajini biti i veličina njene političke štete.

Ukrajinska kriza i sve ono što je s njom u vezi, pokrenuli su mnoga pitanja ne samo o odnosima Vašingtona i Moskve, već više, rekao bih, o drugačijem karakteru odnosa i saradnje većine evropskih zemalja i SAD. Iako je još rano govoriti o konačnom raspletu i smirivanju nesrećnih događaja u Ukrajini, već je sada jasno da je najveći gubitnik ukrajinski narod.

Otvaranjem „kijevskog Majdana” Amerika je imala dva cilja, koje je nameravala da istovremeno realizuje. Prvi, da bezbednosno ugrozi Rusiju, povrati je u stanje privrednog haosa i propadanja, sa trećerazrednom ulogom u svetskim odnosima u kojem je bila za vreme Jelcina. Postizanjem tog cilja i s takvom Rusijom otvorile bi se široke mogućnosti za postepeno ovladavanje ogromnim ruskim prirodnim resursima energenata i rudnih bogatstava neophodnih industrijski razvijenim zemljama Zapada. I u vreme hladnog rata sibirska bogatstva bila su važnija od sukoba dveju ideologija.

Drugi, ništa manje značajan, ali samo naizgled prikriveni cilj Vašingtona bio je da se isprovocira opasna konfrontacija EU, u prvom redu Nemačke, sa Rusijom, što bi, sada je to jasno, ozbiljno ugrozilo njihove ekonomije i učinilo ih još zavisnijim od Amerike. Ekonomske sankcije, čiji je inicijator i najveći zagovornik upravo SAD, već nanose znatne štete i EU i Rusiji, a skoro da se ne dotiču Amerike. Štaviše, ukoliko one potraju duže, američka ekonomija bi mogla i profitirati, kao što je to bio slučaj i posle Drugog svetskog rata.

Ujedinjenjem Nemačke i njenom osnaženom pozicijom unutar EU, kao i ulogom u razbijanju Jugoslavije, Vašington sve više oseća da gubi onu poziciju i uticaj na evropskom kontinentu koji je imao do devedesetih godina prošlog veka. Spoljna i posebno bezbednosna politika EU, gledano na duži rok, sve će više dolaziti u nesaglasje, da ne kažem konfrontaciju, sa agresivnom i imperijalnom politikom SAD, čega se Vašington itekako pribojava. Sledstveno takvom kursu Brisela, bolje reći Berlina, pozicija i uloga NATO-a, kada je reč o Evropi, postepeno bi slabila. Nemačka, sa preovlađujućim brojem članica EU, bi radije izgrađivala svoj sistem bezbednosti i odbrane uz dobrosusedstvo sa Rusijom.

Ekonomski snažna i sa neupitnim političkim uticajem u evropskim okvirima,iako još pod tutorstvom SAD, Nemačka nastoji da vodi nešto nezavisniju politiku i u širim razmerama, što pobuđuje sumnje anglo-američkog faktora, koje potiču još od rušenja berlinskog zida i izjave M. Tačer da se nakon ujedinjenja Nemačke „mora stalno čuvati barut suvim”. Američkom pritisku na Rusiju nikako ne idu u prilog česti kontakti Merkelova – Putin, a posebno nedavna izjava F.V. Štajnmajera da je sa Ukrajinom moguće partnerstvo ali ne i članstvo u NATO, kao i da nije realno da se Ukrajina priključi EU u doglednoj budućnosti. Takva Nemačka i posebno „Nemačka Evropa” nije u interesu SAD, a njeno držanje na „uzdi”, kako smatraju, bilo bi olakšano stalnom konfrontacijom sa Rusijom.

Plašeći se da će Nemačka i najveći broj takozvanih starih članica EU sve manje slediti američku politiku i posebno ekonomske sankcije prema Rusiji, Vašington se sve više okreće Londonu i novim članicama, iako neke i od njih, poput Mađarske pa i Češke Republike, uviđaju svu štetnost nametnutih sankcija, i priklanjaju se nemačkom stavu.

U takvim uslovima i pri sve izraženijoj spremnosti EU i Rusije da iznađu mirno rešenje nametnutog rata Ukrajini, a u cilju predupređenja daljih šteta po ekonomije svojih zemalja, da bi sačuvao kakve takve pozicije i uticaj u ovom delu sveta, Vašington će svakako nastojati da se ukrajinski konflikt zamrzne i ostane za duži period pritajeno potencijalno žarište novih konfrontacija i sukoba.U međuvremenu, verujem da će SAD otvoriti neko novo krizno žarište u Evropi, možda opet na Balkanu.

Ambasador u penziji