Odlazak

...U stručnom i obrazovnom smislu država je odlaskom mladih u poslednjih 20 godina izgubila oko 12 milijardi dolara... („Politika”, februar 2014)

Dok u jutarnjem kondenzu prohladne jeseni gleda mlazni trag aviona na prozračnom nebu iznad Srema, Miljanu S. se suše usta, a dah mu ostaje u grlu. „Bolje da ih želimo – nego da ih žalimo”, progovara tiho dok stiska palcem i kažiprstom očne kapke. Drugom rukom podlakćeno pridržava ženu bele puti i dubokih podočnjaka kojoj povremeno igra brada. Na najvećoj hladnoći i u najtoplijoj sobi njeni obrazi ne mogu da se zarumene, zbog tri ciklusa hemoterapije koje je primala poslednjih osam godina. U rukama joj je velika kesa u kojoj su dva para dečijih rolšula, slatko od dunja, tegla meda i kotur ovčijeg kačkavalja, koji su deci za put poslali njegovi daleki rođaci iz rodnog sela Popšice nedaleko od Svrljiga. Sve to su zbog prekomerne težine morali da odvade iz bagaža njihove četvoročlane porodice koja danas, tri dana posle Mitrovdana, sa iseljeničkom vizom i kartom u jednom pravcu, sa transferom u Frankfurtu, putuje u Kanadu.

Stan od 54 kvadrata na Ceraku koji je kao šef gradilišta u „Komgrapu” dobio krajem osamdesetih, prodali su u nevreme i ispod cene. Da bi deca vratila dugove i na dalek put ponela koju hiljadu evra. Oni su se preselili u vikendicu kod Vranića koju je Miljan godinama sklepavao od restla građevinskog materijala koji je mogao da stane u gepek njegovog „stojadina”. Dok posle druge generalne „stojadin” nije zaribao, i dok Miljana nove gazde nisu oterale u invalidsku penziju. Na vikendici koja im je sada jedini dom on ima dvadesetak košnica oko kojih se maje po ceo bogovetni dan, a ona baštu s drvoredom dunja po sredini. Svoj skromni budžet popravljaju tako što Miljan deli tezgu na Banjičkoj pijaci sa pašenogom koji radi sa šrafovskom robom, gde prodaje med i slatko od dunja. Sa ručnim belim vezom preko metalnih poklopaca koji veze njegova žena.

Jutros, Miljan i žena mu Veroslava, sa nadvožnjaka nedaleko od autoputa i aerodromske piste, bez treptaja gledaju zaokret čelične ptice daleko iznad Bloka 45. Tamo, gore, u sivoj konzervi na nebu koja iščezava iz njihovog vidokruga – njima je sve najdraže što imaju. Petogodišnji unuci, blizanci Jakov i Nemanja, zet Milan i ćerka Jovana. Pribijena uz zamagljeni pleksiglas prozorskog okna, sa suzama u očima ona krije pogled od svojih dečaka i zuri u ambis u kojem su avioni na stajankama surčinskog aerodroma nalik na igračke na polici dečije sobe. Više od deset godina diplomirani farmaceut bez dana radnog staža, najamnik na crno za 150 evra plus markica za prevoz, noćobdija treće smene iz periferijskih apoteka od Besnog foka do Ostružnice gleda u vijugava rečna korita Save i Dunava koja se udaljavaju i gube.

Blizanci su začudo mirni. Ispod plavih šiškica iskri plavetnilo njihovih bistrih očiju dok se kao pilići tiskaju uz očeve grudi. Milan je diplomirani arhitekta bez zaposlenja. Rodom je iz Guče, gde je u kvadrofoniji trube, u slapovima piva i mirisu suvih rebara iz svadbarskog kupusa jednog leta upoznao Jovanu. Sa drugaricama je došla na trubu, posle uspešno odbranjenog diplomskog rada. Otac mu je mlad stradao u kamenolomu, a majka domaćica živi od male porodične penzije u garsonjeri na četvrtom spratu u zgradi fonda solidarnosti pored doma zdravlja. Dok je Milan studirao uvek bi kada je Sabor odlazila kod rođaka u Kosjerić i izdavala svoju sobu za nešto para. Koje bi odmah čim zamukne truba do dinara gurala njemu u ruke. Uz dnevnice i bakšiš koji je dobijao radeći kao konobar u šatri Milan je bio obezbeđen makar za jesenji semestar.

Deset godina je tražio posao u struci. Bio je vlasnik propalog biroa za statičke proračune u građevinarstvu, noćni čuvar na buvljoj pijaci, redar na fudbalskim utakmicama beogradske zone, autolakirer u servisu svog zemljaka u Borči. Aplikant je na mnogim konkursima na kojima je uzalud prilagao fotokopije diplome, sertifikate i ostalu papirologiju, da nije osuđivan i da nije pod istragom. Nije hteo da se učlani u stranke koji nisu krile da upošljavaju samo svoje članove. Nije hteo da postane član ni partije koja je sada na vlasti. Mada je video da bašibozluci i kameleoni koji menjaju članske karte kao čarape voze skupe limuzine sa tamnim staklima. „Ako partijska knjižica treba da me zaposli – fakultet nije trebalo ni da završavam. Ako ovde nikome ne trebam – nekom ću u svetu valjda valjati”, govorio je. I nije se smirivao dok je surfovao po internetu od Novog Zelanda do Aljaske. Uprkos svemu, Jovana je odbacivala svaku pomisao da krenu negde u svet. Sve do prošlog leta.

Dečaci su bili kod dede i babe u Vraniću. Dok je on dirinčio u autolakirerskom servisu, ona mu je govorila da nekom razmaženom balavcu čiji je otac budža u gradskoj upravi svaki dan daje časove iz hemije, jer ide na popravni. Tog dana je u njihov iznajmljeni stančić u Resniku donela dve veze zeleni, kilo limuna i karton delimično naprslih jaja. Misleći da on nije kod kuće iz džepova je počela da vadi sitniš i šaku zgužvanih novčanica po deset i dvadeset dinara. Taman je krenula da ih slaže i pegla kad je Milan izašao iz kupatila s penom na bradi i pitao: „Ljubavi, odakle ti taj bakšiš?” Ona je, kao da je uhvaćena u neverstvu, na ivici nervnog sloma uletela u mali špajz i zaključala se. Ridala je dok nije počelo da se smrkava. Tada je saznao da Jovana odlazi na pijac’ u Rakovici i prodaje kokošija jaja sa neke farme u Padinskoj Skeli.

Te noći su odlučili da napuste Srbiju.

Dok se Miljan i Veroslava ćuteći voze zglobnim harmonika autobusom prema Vraniću, iznad radio fara Cerklje u Sloveniji, u „erbasu” za Frankfurt njihovi unuci koji prethodne noći nisu trenuli zaspali su kao umorna jagnjad.

Glumac, reditelj i scenarista