Bog, pa top menadžer

Nekada davno, kada se kapitalizam zahuktavao, glavna stvar je bila imati svoj privatan biznis. Voditi sopstvenu firmu značilo je rizikovati ali i kupiti talon sa stola. Doskora je i u Srbiji partiju ekonomskog pokera privatnik završavao kao kapetan lađe – pun ko brod. (Ne računamo kriminal, samo legalne zarade.)Međutim, faza zrelog kapitalizma u prvi plan izbacuje kočopernog top menadžera. Ko je top menadžer? Svi su čuli za čuvenog Ajakoku, pa za Ferara iz Pirelija, Džemsa Simonsa sa Volstrita... a po definiciji je to čovek iznajmljen da uvećava vrednost tuđeg novca. Sa stanovišta vlasnika kapitala, top menadžer je formalno njegov izbor kao što je i hirurg na čiji sto leže isto njegov izbor. Ali, potom sledi anestezija. Top menadžer slobodno raspolaže kapitalom sve do trenutka dok ga ne smene. A do tog trenutka ima vremena za dobar ugovor.

Iz vizure top menadžera: on sebe vidi kao privremeno iznajmljenog stručnjaka koji će možda uspeti u dobijenom zadatku, a možda i neće. Unapred od sebe odbacuje krivicu jer "ko može da predvidi hirove tržišta". Njegovi zahtevi upućeni vlasniku kapitala su, pre svega, fiksne prirode. On želi visoku fiksnu platu i što više plaćenih troškova. Vlasnik kapitala bi najradije top menadžeru odredio samo procenat na profit. Obično se nađu na pola puta.

Kako ti dogovori na relaciji vlasnik–menadžer na kraju ispadnu, vidimo iz neverovatne lakoće plaćanja izvršnog direktora kompanije Ford motor. Šezdesetdvogodišnji Alan Rodžer Mulali je u 2006. zaradio 28,2 miliona dolara u šta je uključeno i 18,5 miliona dolara bonusa. Vauu, diže se kosa na glavi od sume, ali tu nije kraj. On zarađuje i preko ove sume, da bi i Radovan III rekao da mu se divi do imbecilnosti. Niki Mulali, supruga narečenog, kada želi da leti može da koristi jedan od kompanijskih "falkona". Gospođa supruga nije ilegalni putnik, tako piše u ugovoru koji je kompanija Ford sklopila sa svojim top menadžerom. Osim supruge pravo da putuju firminim "falkonima" ima i njegovo petoro dece i gosti, i to bez njega u avionu. Samo za prva četiri meseca prošle godine, njegovi troškovi letenja, uključujući familiju i prijatelje, iznosili su 172.974 dolara, kako navodi Volstrit džornal.

Iste novine objašnjavaju da je sasvim normalno u završnim računima sedam od 350 vodećih američkih kompanija naići na kolone sa pozamašnim sumama na ime ekstra izdataka za direktorski bord. Među tim ciframa nalaze se i one za familiju i rodbinu top menadžera. Te imele savremenog biznisa besplatno uživaju putovanja, poklone, rekreaciju, medicinske preglede – a portparoli kompanija objašnjavaju da sve što doprinosi psihičkoj stabilnosti njihovih izvršnih direktora nije skupo. Mala nervoza zbog porodičnih razloga, da li je uspela da rezerviše kartu na vreme, može da izbaci iz poslovne kondicije izvršnog direktora i da on donese pogrešnu poslovnu odluku, koja je milion puta skuplja od jednog besplatnog avionskog leta, kaže portparol.

Istraživač fenomena top menadžera Nil Minou, opet, ima drugačije, psihološko objašnjenje: "Što više plaćate ljude, oni sve manje žele da plate bilo šta".