Goli život

Od uspešnog pojedinca oduvek se očekivalo da ispuni taksativni spisak obaveza. U zavisnosti od vremena u kome se živelo, očekivanja su bila različita. Danas se ona svode na nekoliko stvari, od kojih je najvažnije postizanje pune socijalizacije i nezavisnosti. Većina ljudi se u prvoj trećini svog života posveti školovanju za budući posao. Realnost, naravno ne pruža uvek očekivani razvoj događaja, pa tako često čujemo da kuvar radi kao obezbeđenje, a diplomirana pravnica kao recepcionerka. U sistemu u kome je stopa nezaposlenosti zastrašujuće visoka, ljudi spuštaju svoje kriterijume, zapostavljajući sopstvena interesovanja i radeći posao kojim će sebi moći da priušte – goli život.

Mnogi upisuju fakultete u skladu sa ličnim aspiracijama, nadajući se da će svojim radom i kvalitetom obezbediti sebi karijeru o kojoj maštaju, uprkos okolnostima koje ih okružuju. Takvom logikom dolazimo do ogromnog broja diplomiranih pravnika i ekonomista, koji su godinama prijavljeni na birou rada, bez dana radnog staža. U Nacionalnoj službi zapošljavanja napominju da je veliki broj nezaposlenih pravnika i ekonomista posledica velikog broja fakulteta, državnih i privatnih, koji školuju taj kadar, ali i nedostatka praktičnih znanja i veština koje poseduju diplomirani. Činjenica je i da se do diplome danas može doći lakšim putem, u moru privatnih univerziteta, koji stvaraju potpuno različite kadrove iste stručne spreme. Čekajući na zaposlenje diplomci učestvuju na bezbrojnim konkursima, praksama i projektima na kojima dobijaju priliku da se površno upoznaju s različitim poslovima, ali budućnost koju im te kompanije najčešće pružaju je isključivo produžetak volonterskog rada. U ovom začaranom krugu dešava se da mladi provedu i po nekoliko godina, sa svojim sjajno napisanim radnim biografijama, koje su, takođe, vežbali i pripremali na brojnim radionicama. Po završetku studija mladi moraju imati ogromno strpljenje kako bi njihov kvalitet bio prepoznat. U situaciji čekanja – oni se najčešće okreću nadi, kako um ne bi preuzelo stanje očaja.

Zanimljiva je anketa koju je sproveo časopis „Ekonomik džornal” među osobama koje su se „penzionisale” od dugotrajne nezaposlenosti. Istraživanje je pokazalo da je zvanični prekid traženja posla ovim ljudima doneo ogromno olakšanje posle kog su bili sposobni da povrate emotivnu stabilnost. Taj zaključak proizilazi iz činjenice da su nezaposleni izloženi konstantnom pritisku društva, jer nisu ispunili jednu od osnovnih socijalnih obaveza. Čekanje na trenutak koji će označiti izlazak iz te marginalizovane društvene pozicije – nezaposlenosti, postaje veliko podsvesno opterećenje za svakog pojedinca.

Derik Jensen, autor i istraživač modernog socijalnog okruženja, veruje da tokom čekanja nada nije produktivna, jer čovek tada usmerava pažnju na nešto drugo, umesto na samog sebe. Jensen napominje da je divan trenutak kada čovek prestane da se nada, jer je shvatio kako mu nada nije bila ni potrebna. Možda će neko pomisliti da je čovek koji nema nadu humanistički bogalj, ali pošto odgurnemo nadu, pitanje je šta ostaje? Odgovor je – realnost. Nažalost, pokretačkih vizija je sve manje, jer velika većina je zauzela stav da je danas uzaludno boriti se za visoke ciljeve. Zato preostaje borba svakog individualnog života za sebe. To je realnost pojedinaca koji žive goli život, a za takav nam nada nije ni potrebna.

Dipl. filolog