REFORMA REFORMISTA

Nikada, od osnivanja do danas, Demokratska stranka nije bila bolje pozicionirana u odnosima političke moći. Predsednik Republike, većinski paket akcija u srpskoj vladi, dominantna uloga u Vojvodini, kao i veliki broj opština širom države - tako izgleda grubi inventar mesta moći koje zauzimaju članovi DS-a.
Postpetooktobarski period revolucionarnog voluntarizma ne uzimamo u obzir, kako zbog institucionalne i sistemske anarhije, filmske brzine kojom su se događaji odvijali, time sprečavajući bilo kakvo sedimentiranje odnosa unutar vlastodržačkih krugova, tako i zbog, sada sazrelog, saznanja da je tada uvrežena percepcija neprikosnovene uloge DS-a u upravljanju Srbijom bila više uspeli medijski trik Đinđićevih protivnika i nelojalnih saveznika, negoli stanje stvari.

Relativna stabilnost društvenih prilika i teško primetni, ali postojeći trend vraćanja političke moći u regularne kanale, daje nam za pravo da tretiramo trenutnu konstelaciju odnosa kao pouzdan referentni sistem.

Uoči predstojećih izbora DS nema na leđima teret afera koji bi mogao značajno opteretiti Borisa Tadića u najvažnijoj izbornoj trci - onoj za funkciju predsednika države. Situacija u Vojvodini, takođe vrlo važnoj, daje demokratama mogućnost da uđu u kampanju, u najmanju ruku, ravnopravno sa radikalima, sa realnim izgledima da zadrže vlast u pokrajini. Kontrola štete manifestovane iznenadnim usponom LDP-a, a izazvane promenom kursa u postđinđićevskoj eri, izvršena je uspešno, ponajpre dvostruko iznuđenim i jednokratno upotrebljivim kosovskim argumentom, namenjenim delu neodlučnih birača sklonih DS-u kojima bi lustracioni radikalizam Čedomira Jovanovića bio prihvatljiv da nije Kosova, ali i onima za koje je stalno preispitivanje patriotskog pedigrea demokrata omiljena inspiracija.

Burna istorija DS-a, brojni unutarstranački rascepi, ideološka i programska lutanja, frustrirajuća nemoć u pokušajima da se stranka etablira van urbanih sredina, konačno, ubistvo Zorana Đinđića, te gotovo feniksovsko vaskrsavanje posle svakog od tih potresa, svedoče o vitalnosti i ozbiljnosti organizacije, kojoj se neretko predviđao, ako ne nestanak sa političke scene, ono trajna marginalizacija.

Demokrate su izgradile ubedljivo najedukovaniju mrežu aktivista i profesionalaca, čije se poznavanje tehnologije političkog delovanja ne završava samo na vođenju predizborne kampanje, već obuhvata i uhodane metode permanentnog agitovanja na kapilarnom nivou, obrazovanje kadrova za stranku unutar same stranke, servisiranje donosilaca odluka valjanim analitičarskim materijalom i održavanje efikasnog sistema prijateljskih NVO, pogodnih za obavljanje poslova koje stranka, iz ovog ili onog razloga, ne može sama obaviti.

Pored komparativne prednosti obezbeđene kvalitetom ljudskih resursa, oni su jedini uspostavili delotvoran kako statutarni, tako i neformalni sistem unutarpartijske pokretljivosti i kompeticije. Dabome, "gvozdeni zakon oligarhije" (Mihels) i "dvorska" logika poslušnosti su prisutni, ali je volja većine ograničavajući i korektivni faktor za uski krug najuticajnijih - pojava tako retka u našim strankama. Ipak, pored snage koja počiva na navedenim osnovama, demokrate imaju sad već jasno vidljivu i potencijalno pogubnu slabost - nedostatak uverljive idejne i vrednosne legitimacije, koja bi im omogućila trajnu i stabilnu lidersku poziciju u siromašnom i podeljenom, te zato nepredvidivom, društvu kakvo je srpsko.

Bezmalo milion glasova osvojenih na nedavnim parlamentarnim izborima su gornja granica, i to teško ponovo dostižna, za racionalnu politiku koja igra po pravilima "dve Srbije". Menadžersko-tehnokratski imidž novih demokrata i bezbojna retorika "konkretne životne politike", sa sve pažljivije doziranim evroentuzijazmom, poslednja je tačka idejne dezorijentisanosti, posle koje će neka vrsta zaokreta biti neizbežna, ako DS želi da na duži rok zauzme glavnu ulogu na srpskoj političkoj sceni.

Spomenuta kompetentnost partijske infrastrukture može ostati neiskorišćena, ne iznađe li se rešenje za osetni deficit vrednosnog naboja. Posete japija iz vrha stranke izbegličkim naseljima i narodnim kuhinjama, bez čvršćeg idejnog i praktičnog povezivanja sa dvomilionskom društvenom marginom, mogu delovati samo groteskno ili neiskreno. Kao da poručite nesretnicima koji nemaju posao da ga potraže na internetu. Sa druge strane, diskvalifikacija svakog "silaska u narod" kao jeftinog populizma izraz je nemoći, a ne probirljivosti u metodama delovanja. Legitimacija politike pričom o "bolnoj nužnosti" i dalje je pouzdan znak da stranka nije našla bolje objašnjenje za poteze koje vuče.

Pitanje za demokrate je kojim putem krenuti u taj neizbežni zaokret. Nacionalna pitanja su se pokazala kao demokratama neprirođen teren, sa primetnim nesnalaženjem i oklevanjem stranačkog vrha uvek kada je trebalo brzo i rezolutno reagovati. Ulazak na upražnjeni prostor socijalne tematike, sa namerom da se tamo traži neophodni "elemenat baze" zahteva reviziju politike, a ne retuširanje imidža.

Postojeća idejna konfuzija može se pokazati kao zahvalna polazna tačka, jer kako demokrate nemaju bolji odgovor na problem redefinisanja stranačke politike, tako ni naša politička scena nema boljeg kandidata za posao kreiranja i sprovođenja celovite strategije otklanjanja društvenih uzroka i posledica siromaštva.

Za to je neophodan odmak od neoliberalnog i nekritičnog evropejstva slabo začinjenog vrednostima "kulturne levice", ka socijalno orijentisanoj politici senzibilisanoj za probleme društvenih autsajdera, i odlučnost da se zaokret učini bez suvišnih kompromisa sa bogatim "prijateljima" stranke.

Profesor filozofije