Najveće investicije u političare

Razvijeni svet ima poslovnu elitu, koja poštuje zakone, pravila igre, pošteno radi i dobro zarađuje. Srbija, nažalost, zbog dobro poznatih okolnosti iz devedesetih godina dvadesetog veka, a i zbog toga što se dešavalo u periodu tranzicije, ima poslovnu elitu koja je to samo po imenu. Naravno, postoji i manji broj ljudi koji pošteno rade, poštuju zakone, plaćaju svoje obaveze i tom delu poslovnog sveta samo možemo da budemo zahvalni što zapošljavaju ljude, plaćaju poreze i podižu bruto domaći proizvod Srbije.

Ovim rečima Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, odgovara na pitanje ko predstavlja elitu u domaćem biznisu.

U grupu privrednika koji posluju po propisima, ne zakidajući državu, dobavljače i radnike, Savić svrstava najbogatijeg Srbina Miodraga Kostića, vlasnika „MK grupe”.

– Ako zaboravimo kako je zaradio prvi milion, u poslednjih nekoliko godina on se ponaša onako kako većina ljudi očekuje da se ponašaju poslovni ljudi – navodi Savić.

Među tim malobrojnima što posluju korektno nalazi se jedan broj privrednika koji su počeli da se bave privatnim biznisom krajem osamdesetih godina dvadesetog veka i u vreme Ante Markovića. To su uglavnom mala i srednja preduzeća i među njihovim vlasnicima nema zvučnih imena. Oni su, kaže, počeli skromno i na pamet im nije padalo da varaju državu, da ne isplaćuju plate i uzimaju kredite koje ne mogu da vrate. Svoje poslovne imperije gradili su postepeno. I sada, uverava naš sagovornik, ima tih poslovnih ljudi koji ne duguju nikom ništa, koji su svojim radom, zalaganjem i sposobnostima postali to što jesu. Oni danas dobro funkcionišu i uredno plaćaju sve svoje obaveze.

– Jedan broj poslovnih ljudi u Srbiji opredelio se da radi pošteno, da nema iza sebe moćne državne činovnike, ministre, predstavnike vlada, bankare i ostale uticajne ljude. Jednostavno su počeli od porodičnog biznisa, uzdali se u se i u svoje kljuse, investirali svoju ušteđevinu i napravili svoj mali biznis. Neki od njih okrenuli su se izvozu, saradnji sa svetom i ne petljaju se u domaće priče – kaže Savić.

Mnogo veći deo poslovne elite čine ljudi koji su prvi milion zaradili u vreme vladavine Slobodana Miloševića, koristeći kao izgovor sankcije, tvrdeći da ne može drugačije da se posluje i da zemlja treba da preživi. Pod sankcijama i kada je svet nepravedan prema nama, kako se govorilo, sve je dozvoljeno.

– Tada se koristila primarna emisija, kao i crni i oficijelni kurs, koji su se razlikovali tri do četiri puta. Ljudi ništa nisu morali da rade, samo da kupe marke po zvaničnom kursu za šest dinara i da prodaju po 25 dinara, tako da nikakav rizik nisu imali. Koristili su novac Fonda za razvoj i drugih državnih institucija. Imali su iza sebe moćne političare koji su im omogućivali da samo oni uvoze kontingentiranu robu, koja je na listi zabrana zvaničnog uvoza. Na primer, „Delta” Miroslava Miškovića u vreme hiperinflacije plaćala je carine sa rokom od 45 dana. Mihalj Kertes, tadašnji upravnik carine, obavestio je sve ispostave da tako moraju da postupaju. Treba imati u vidu da su tada carine bile mnogo više nego sada. To je bio ogroman vetar u leđa Miškoviću – kaže Savić.

Posle petooktobarskih promena, nova dosovska vlast izašla je u susret biznismenima, jer niko pojedinačno nije bio dovoljno moćan i jak. Koristili su novac tajkuna, a ovi njihov uticaj. I veza između biznisa i politike ostala je neraskidiva, a biznismeni važan faktor u odlučivanju.

Mehanizam je obično funkcionisao tako što su biznismeni tipovali na određene političare dok su bili „mali” i „momci koji obećavaju”, ulagali su u njih, to jest davali su novac njihovim strankama. Kada dobiju izbore i postanu ministri, oni im to sve vrate višestruko.

– Demokratska stranka imala je princip da je u njihovoj stranci dozvoljeno lobiranje. Lobiranje postoji i u Americi, ali tamo postoje pravila. U neuređenoj zemlji kao što je Srbija, lobiranje je potplaćivanje. Suština je da biznismeni finansiraju njihov uspon, a kada ovi dođu na vlast, višestruko im vrate. Političari su im prilagođavali zakone, uredbe i druge propise. Smešno je da neko pomisli da su Mišković i Beko kupili „Luku Beograd” da bi pretovarivali gvožđe i čelik. Oni su u startu znali da će biti promenjen urbanistički plan i da će se luka iseliti, a da će to ostati površina na kojoj će moći da se sagradi milion kvadrata stambenog i poslovnog prostora i da se lepo zaradi – navodi profesor Ekonomskog fakulteta.

Ne može se očekivati, smatra on, da takva poslovna elita uredno vraća dugove bankama, plaća poreze i doprinose, isplaćuje odgovarajuće plate radnicima i namiruje dobavljače.

– Svako ko ne plaća obaveze prema državi, uključujući i komunalije i poreze, ne vraća kredite, zakida na zaradama ili ih uopšte ne isplaćuje, ne može se nazvati poštenim čovekom i ne može biti elita ovog društva. Neki od njih su, nažalost, perjanice i prva postava elitnog kluba „Privrednik”. U tom klubu su i ljudi kao što su Dragoljub Vukadinović, današnji vlasnik „Metalca” iz Gornjeg Milanovca, Nikola Pavičić, počasni predsednik „Tarketa” iz Bačke Palanke, i Miodrag Babić, bivši direktor „Hemofarma” iz Vršca, koji su godinama bili na čelu uspešnih firmi i tamo ostajali kada su privatizovane. Ti direktori iz socijalističkih vremena, koji su naučili da rade, jesu deo poslovne elite. Oni su bogati, ali nisu tajkuni. Iza njih ne postoji nijedna afera – kaže Savić i dodaje da je dobar deo poslovnih ljudi ponikao iz velikih društvenih firmi poput „Geneksa”i „Ineksa”, a biznis su otpočeli tako što su preuzeli veze, osnovali preduzeća, zadržali klijente i nastavili da rade.

Njega ne čudi što se na poslovnoj sceni mahom vrte ista imena još iz Miloševićevog vremena i što nema novih snaga u privrednoj eliti.

– Ispod velikog hrasta ne raste malo drveće. Ovde nema prave konkurencije. Današnji biznismeni nisu postali bogati zato što su znali da rade već zato što su bili „sposobni” da iskoriste tranzicioni mehanizam, pokvarenu državu i neke korumpirane činovnike na dobrim pozicijama. Neko nov ko hoće da uđe u taj sistem ne može, jer ovi koji su zauzeli pozicije to ne dozvoljavaju. Čovek koji hoće da radi pošteno, što podrazumeva da ode na šalter banke, uzme kredit s visokom kamatom, da ima jemstvo barem dva puta veće od zajma, da hoće da plaća poreze i doprinose, prijavi radnike i plaća ih onoliko koliko zarade, nema nikakvu šansu da uspe – smatra Savić koji očekuje da će tek druga ili treća generacija biznismena biti prava poslovna elita Srbije.

S druge strane, Branko Pavlović, konsultant i bivši direktor Agencije za privatizaciju, smatra da treba razlikovati da li su biznismeni plasirali značajan deo kapitala u Srbiju (nezavisno od toga kako su došli do prvog miliona i onda odatle posluju u skladu sa zakonom i pravilima koja važe za sve) ili nisu.

– Postoji ozbiljan svet, kao što su, na primer, Miroslav Mišković i Zoran Drakulić. I postoje oni koji su večito nešto kupovali za nula dinara i neprekidno koriste nenormalne pogodnosti koje dobijaju od svih garnitura u državnom aparatu sve do današnjih dana. Postoji i deo kapitala kome nije jasno poreklo, nije jasno da li je iz kriminalnih tokova ili nije. Dakle, trebalo bi da pravim razliku između poslovnih ljudi, da li oni korumpiraju sistem i dalje ga razgrađuju ili posluju u skladu s propisima i novac ulažu u Srbiju – smatra Pavlović.

On preporučuje da se Srbija ugleda na Kineze i Ruse, koji štite bogatog čoveka od bilo kakvog napada. Kinezi, kaže, u svom parlamentu imaju 88 milijardera u dolarima.

– Ti ga ubaciš u sistem i kažeš – to je visokouvažen čovek. Na tržištu se obogatio i šta sad tu ima. Naravno da je tržište surovo i da se koristi svašta ali, molim lepo, on je bogat čovek koji plasira novac u dalji razvoj Kine i zbog toga mora biti uvažen. Mi toga ovde nemamo. Kod nas se svi svrstavaju u isti koš – dodaje Pavlović.

On kaže da je veliki broj domaćih privrednika pretrpeo gubitke zato što su plasirali novac u realni sektor i zato što je sistem takav da, ako to uradite – morate da propadnete. Stranci, kaže, ne mogu da propadnu, zato što država njima daje povlastice. Primer je „Fijat”, gde sve što treba da se uradi za fabriku uradi srpska strana, a onda država trajno plaća doprinose za zaposlene. Ovim drugim strancima dajemo 10.000 evra po novootvorenom radnom mestu, besplatno dobijaju placeve...

Pavlović smatra da je pristup u kome je ekonomija odvojena od politike pogrešan način razmišljanja. Politika postoji zbog ekonomije. I ne postoji zemlja u kojoj krupni kapital nije povezan s politikom.

– Jedno što vredi normirati jeste da li je to što privrednici rade u skladu s propisima i da li to šteti razvoju društva ili ne. Ta ambicija kako ćete da odvojite uticaj krupnog kapitala od politike je smejurija. Kod nas je problem na drugoj strani. Politička garnitura pretvorila se u organizovanu kriminalnu grupu koja je bogatija od svih tih biznismena – tvrdi Pavlović.

M. Avakumović

-----------------------------------------

KARLOV UGAO

• Počeo bih i ja neki biznis, ali se plašim zatvorenog prostora.

• Tajkun je časno zanimanje. Čas si u zatvoru, čas na slobodi.

• Da nije policije, ne bi se otkrile mahinacije tajkuna. A da nije bilo policije, ne bi oni ni postali tajkuni.

• Novinari ne znaju ko im je gazda, a gazde ne znaju da li su mediji još njihovi.

• Šećerana za dinar, a železara za kocku šećera.

• Plašim se da će neko da privatizuje PIO, a onda da otpusti penzionere.

• Pobednici tranzicije su u vilama. Poraženi oštre vile i motike.

Dragutin Minić