O filmu i oko njega

U prvoj nedelji decembra u Narodnoj biblioteci Srbije vođena je rasprava o nacrtu Zakona o kulturi, u Privrednoj komori Srbije konstituisana je Grupacija za kinematografiju, a Filmski centar Srbije raspisao je konkurs za finansiranje igranog filma sa temom iz Prvog svetskog rata. Mojih četrdeset godina u kinematografiji obavezuju me da kažem koju reč o ovoj bogatoj nedelji za srpsku filmsku produkciju. Uprkos faktu da je u svetu samo vrhunski sport i naš domaći film najbolji i najsmisleniji izvozni reprezent talenta, veštine, kulture i nacionalnog identiteta našeg naroda – živim, nažalost, u uverenju da se moje kolege i ja bavimo poslom koji u Srbiji danas nikome ne treba. Stotine je primera koji o tome svedoče. Politička i državna elita pridaje važnost našem poslu i našoj umetnosti taman koliko iskrzanoj reklami propalog osiguravajućeg društva na fudbalskom stadionu u Resniku. A svoj odnos prema kulturi i kinematografiji u konkretnom slučaju – u optimumu definiše tako što će na poneku premijeru naših filmova izvesti svoje zanemarene supruge. I tu je kraj. Izloženi smo torturi i mnogim regulativnim nepravdama države, bahatostima ministara i državnih činovnika. Još da ukinemo nacionalne penzije i poteći će nam med i mleko. Jadna je kinematografija u kojoj osvedočeni autori, reditelji, scenaristi, filmski radnici i glumci jedva sastavljaju kraj s krajem. Bioskopska mreža je uništena, izdvajanja za kinematografiju su netransparentna, a finansiranje filmske proizvodnje danas, na brvnu između Ministarstva kulture i Filmskog centara, meka je za korupciju, neprofesionalnu kombinatoriku i odlučivanje po modelu ja tebi, ti meni.

Takođe, potpuna anarhija i samovolja svih emitera koji rabe nacionalne frekvencije, a nemaju nikakvu zakonsku obavezu da ulažu u domaću filmsku i TV produkciju – posebna su priča. Ono što je svuda u svetu regulisano kod nas ne važi – pa nacionalne TV stanice mogu po ceo dan da vrte jeftini produkcijski šljam iz Indije, Turske i do skora iz Latinske Amerike. Stimulacije privrednih subjekata koji iz svojih marketinških budžeta sufinansiraju filmove nikada nije ni bilo. Ove godine gro tih sredstva je po pozivu Vlade Srbije, a na osnovu društvene odgovornosti, uplaćen u fond za poplavljene. Subvencije države za radno angažovanje i upošljavanje filmskih i ostalih radnika filmskim producentima nisu dostupne. Zašto bi vlasnik trikotaže iz Užičke Požege kada radno angažuje 30 radnika dobio finansijsku potporu države, a filmski producent koji uposli duplo više filmskih radnika – ni dinara? Posebno pitanje je briga za mlade i talentovane autore koji bi trebalo da obezbede kontinuitet srpske kinematografije. Filmski festivali i smotre, promocije našeg stvaralaštva u svetu ne osmišljavaju filmski poslenici. Kome smo sve to prepustili i ustupili? Ministarstvu za kulturu? Filmskom centru Srbije?

Dakle, da bi se bilo kakav pomak mogao napraviti – od nečega se moralo početi. I zbog toga pozdravljam angažovanje Inicijativnog odbora Grupacije za kinematografiju i zahvaljujem im što nastoje da u okviru Privredne komore Srbije pronađemo krovište za svoje delovanje. Uprkos neslaganjima i drugačijim mišljenima koja su se čula na konstitutivnoj sednici verujem da su stvari krenule u dobrom pravcu. Zašto? Zbog toga što smo se kao branša trgli i postali svesni da ćemo nestati ukoliko se solidarno ne udružimo.

Sučeljavanja, neslaganja i različita mišljenja koja se čuju, osnova su demokratičnosti i transparentnosti profesije kojom se bavimo. Ja tu ne vidim ništa loše. Uz uslov da se rasteretimo balasta taštine i opsenarstva o sopstvenoj veličini.

Uz potpuno uvažavanje i poštovanja svih slobodan sam da se priključim kolegama koji su ukazali na ozbiljan propust u proceduri konstituisanja tela koje će voditi Grupaciju. Zar nije bilo logično i u skladu sa abecedom demokratske procedure za koju je morala biti nadležna Komora – da se u celosti upravo ovakav Inicijativni odbor predloži na sednici i da u skladu sa ustavnim načelima i principima demokratije bude legalno izabran? Tim pre što smatram da predložene kolege Dragojević, Bjelogrlić i ostali imaju puni legitimitet. Ne razumem – zbog čega su sami sebi pucali u stopalo? Zašto je napravljen takav propust? Nije bilo neophodno da sami sebe izaberu. Ukoliko se ovaj autogol na samom početku utakmice ne anulira i ukoliko se shodno važećoj praksi ne izabere ili ne potvrdi imenovanje predsedništva Grupacije– slutim da raspolućeni i razjedinjeni nećemo ništa ozbiljno učiniti.

Nažalost, ne delim mišljenje mog uvaženog kolege i prijatelja Ristovskog koji smatra da bi bilo bolje da se sve ovo sa Grupacijom batali, kako bi se svi okupili oko Filmskog centra Srbije? Zašto? Zato što ta institucija svojim delanjem pokazuje da je nekom majka, a nekom maćeha.

Veoma radostan što je 2. decembra raspisan konkurs za projekat igranog filma sa temom iz Prvog svetskog rata, svrstavajući se u ne malu grupu ličnosti koja je cele ove godine u svom javnom delovanju izražavala svoje čuđenje – zbog čega Ministarstvo, to jest Filmski centar to ne učini – ne mogu a da ne izrazim svoje zaprepašćenje odlukom Filmskog centra: da rok za predaju konkursne dokumentacije bude 31. decembar! Dakle, jedva mesec dana. Čemu tolika i iznenadna frka? Da li je reč o sinopsisu za TV spot, tizer, foršplan za vremensku prognozu ili o scenariju za kapitalno delo iz oblasti kinematografije? Možda je štamparska greška? Ili je posredi nešto treće. Srećom – zima je. Čak iako to ne želimo pašće sneg, i svaka zverka će pokazati svoj trag...

*Filmski glumac, scenarista i reditelj