Knjiga napravljena da šokira

Tema plagijata vratila se na našu književnu scenu zahvaljujući neobičnoj knjizi, koju je pod naslovom „Resavski venac”, priredio Miloje Dončić, a objavila Agencija za izdavačku delatnost „Lestve” iz Kosovske Mitrovice. Iako se ranije kod nas, sa mnogo žuči, raspravljalo o plagijatima vezanim za prozu i esejistiku, sada se u središtu nalazi tema plagijata u poeziji.

Radivoje Mikić, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, ugledni kritičar, kaže: „Nije jasno zašto je knjiga posvećena plagijatima jugoslovenskih pesnika? Čitaoca u Srbiji danas ne može baš mnogo da zanima koga su plagirali, ako su plagirali, primera radi, Aco Šopov ili Fahredin Gunga, osim ako se tako zaobilazno, nije želelo pristupiti onome što se tiče pesama osmoro srpskih pesnika, od Oskara Daviča do Dragana Kolundžije. Sasvim je očigledno da je priređivačeva namera bila da se u književni život unese malo više živosti, ali i da se visoke reputacije dovedu u pitanje baš na terenu tzv. stvaralačkog morala. O tome, van svake sumnje, svedoči i predgovor za ovu knjigu, pisan uz mnogo teških reči, ali i dobro poznata činjenica da se svaki razgovor o plagijatu kod nas vodio sa nekom vrstom zluradosti, i da je daleko više očekivanja ulagano u moguće poniženje za onoga kome se osporava originalnost, nego što je osnovni cilj bio da se ukaže na ono što bi moralo da bude nedopustivo.”

Otuda, čini se, logično je što je samo u jednom slučaju, autor čija je originalnost osporavana, priznao, doduše posredno, da je njegov oponent bio u pravu. Dogodilo se to sa knjigom našeg istaknutog kritičara Petra Džadžića „Prostori sreće u delu Miloša Crnjanskog”(„Nolit”, Beograd, 1976). Osvrćući se na ovu knjigu u „Ninu”, Đorđije Vuković je ukazao na to da u knjizi ima neobeleženih pozajmica iz tekstova francuskih teoretičara književnosti. Ovakve primedbe su, sasvim sigurno, bile veoma bolne za Džadžića, pogotovu kad se ima u vidu da je on u toj knjizi dao u svemu originalnu interpretaciju jedne veoma važne dimenzije književne slike sveta u delima Miloša Crnjanskog, koja je sasvim ostala u senci primedaba vezanih za pitanje originalnosti nekih mesta u knjizi.

Zato je Džadžić, početkom devedesetih godina prošlog veka, objavio nešto izmenjeno izdanje svoje knjige, pod novim naslovom „Povlašćeni prostori Miloša Crnjanskog”.I tek tada smo, u stvari, došli u priliku da vidimo da u konkretnom slučaju nije bilo najvažnije to što je Džadžić poneku rečenicu uzeo od drugih autora, već to što je on u svojoj knjizi pokazao da se slika sveta, u najboljim delima Miloša Crnjanskog, zaista može rasklopiti na dva prostora – onaj u kojem junaci žive, i u kojem nisu srećni, i neki daleki prostor o kojem junaci sanjaju, i koji vide kao prostor sreće. Rečju, drugo izdanje Džadžićeve knjige omogućilo je da se vidi da je važnije ono što je od većeg značaja za srpsku književnost i kulturu, mada autori kritičkih osvrta nisu propuštali priliku da podsete i na ono što se dogodilo povodom prvog izdanja Džadžićeve knjige.

Iako je u onome što se dogodilo sa knjigom Petra Džadžića došlo do neke vrste poželjnog raspleta, odnosno do mogućnosti da bude spaseno ono što je važnije, naglašava Mikić, tako nešto se nije dogodilo u najpoznatijoj polemici u drugoj polovini prošlog veka kod nas, polemici koja se ticala pitanja plagijata u proznom opusu Danila Kiša. Osporavajući u knjizi „Narcis bez lica” (Nolit, Beograd, 1981), originalnost, prevashodno, Kišove knjige pripovedaka „Grobnica za Borisa Davidoviča”, i polazeći, pritom, od jednog, u tom trenutku, uveliko književno-teorijski problematičnog shvatanja pojma originalnosti, Dragan M. Jeremić je vrlo podrobno istražio citatnu podlogu Kišove proze. Tako je on u proučavanje Kišove knjige pripovedaka krenuo sa jednim ciljem – da ospori njenu originalnost – ali je, paradoksalno, stigao do jednog drugog, a neželjenog cilja – otkrio je koje je književne i izvanknjiževne izvore Kiš koristio u zasnivanju dokumentarne podloge pojedinih pripovedaka.

Ali, pošto je ova polemika vođena sa mnogo žuči i sa odviše isključivosti, podseća Mikić, čini se da je do današnjeg dana ostalo gotovo nevidljivo ono što je neželjeni, a temeljno ostvareni cilj Jeremićeve knjige – podrobno istraživanje citatne podloge u prozi Danila Kiša.I otuda je i moglo doći do jednog čudnog paradoksa – onaj kritičar koji Kišu nikako nije bio naklonjen, odnosno kritičar koji je želeo da razori Kišovu književnu reputaciju, otišao je dalje od mnogih inače Kišu naklonjenih kritičara i tumača baš u tome – u rekonstrukciji Kišove lektire i citatne podloge. Sigurno će doći i dan kad će se na knjigu Dragana M. Jeremića gledati i izvan, i u ovom trenutku, dominantne optike.

A šta će doneti u toj perspektivi knjiga „Resavski venac”, pita se Mikić? Osim želje da šokira, ona u ovom trenutku ne donosi mnogo. Svakako da nije dobro to što njen sastavljač nema u bilo kom obliku verifikovano istraživačko i tekstološko iskustvo i što nije naveo imena „nekoliko značajnih profesora i asistenata sa četiri srpska univerziteta”, kao ni imena stručnjaka iz sada već stranih zemalja: Hrvatska, Slovenija, Makedonija, koji su mu, navodno, pružali pomoć, pošto bi to uvećalo kredibilnost knjige „Resavski venac”. Isto tako, ostaje potreba da se ispitaju hronološki odnosi između pesama koje se dovode u vezu, pošto bi to bio veoma važan momenat u osporavanju originalnosti neke pesme, posebno pesme „Srbija” Oskara Daviča. Ono što čitaoca mora da zapanji u jednom broju slučajeva je to što su tekstovi koji se dovode u vezu toliko slični da ta sličnost zahteva posebno brižljivo izvedenu proveru svakog segmenta u njima, a to može da se ostvari samo uz saradnju stručnjaka za one književnosti kojima pripadaju pesnici koje je priređivač prikazao kao žrtve plagiranja. Prilikom sastavljanja ove knjige te saradnje, očito, nije bilo.

Jedina sigurna korist od ove knjige, nadajmo se, zaključuje Radivoje Mikić, jeste u tome što će i kritičari i drugi tumači književnosti ubuduće biti pažljiviji prema delima koja čitaju i vrednuju. Do te koristi može da dođe samo ako knjiga „Resavski venac” bude pomerena iz sfere grubog likovanja, u koju ju je smestio sam priređivač. A pošto ona ima ambiciju da sudi drugima, sama ne bi smela da ima nijedan etički nedostatak.

Zoran Radisavljević