MOK – od majke do maćehe

Vest da je Međunarodni olimpijski komitet (MOK) priznao Olimpijski komitet Kosova izazvala je oštre reakcije u Srbiji, ne samo Olimpijskog komiteta Srbije, već i predstavnika države, ali i mnogih ljubitelja sporta, koji na mnogim portalima i blogovima osuđuju MOK ne baš biranim rečima i čak predlažu izlazak srpskog sporta iz „olimpijske priče”.

Odluku MOK-a, kojom je prekršena praksa ustanovljena 1996, da priznanje mogu dobiti samo olimpijski komiteti zemalja koje su članovi Ujedinjenih nacija, prvi potpredsednik Vlade i ministar inostranih poslova Ivica Dačić ocenio je „neprihvatljivom”, ne objašnjavajući šta ta reč podrazumeva.

Činjenica je da je prema Olimpijskoj povelji za priznanje nekog nacionalnog olimpijskog komiteta (čitaj: zemlje) dovoljno „priznanje međunarodne zajednice” i da se Ujedinjene nacije ne pominju, a MOK se rukovodio time da je Kosovo priznalo više od polovine članica UN. Naravno, ne bi trebalo biti naivan i poverovati da je MOK imun na delovanje raznih lobista, ili da je gluv na zahteve politike i svetskih političkih moćnika (Generalna skupština UN posebnom rezolucijom prošlog meseca priznala je MOK-u pravo da autonomno rukovodi olimpijskim pokretom). Iako je apolitičnost jedan od kamena temeljaca olimpijskog pokreta, bezbroj je primera za grubo mešanje politike u olimpijske poslove. Tako je bilo i pre nego što je „izmišljen” hladni rat, a tako je i posle pada Berlinskog zida i perestrojke.

Možda smo zbog toga i zaboravili da je MOK, ne tako davno, bio jedini zaštitnik našeg sporta i našeg olimpijskog pokreta i da je zbog naših sportista i sportskih radnika učinio nešto slično ovome kada je pod svoje okrilje primio sportiste s Kosova.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija 30. maja 1992. godine usvojio je Rezoluciju 757, kojom je uveo sankcije Saveznoj Republici Jugoslaviji. One su se odnosile i na sport, pa su vlade svih zemalja članica UN bile dužne da „preduzmu neophodne korake za sprečavanje učešća u sportskim događajima na svojoj teritoriji lica ili grupa koji predstavljaju Saveznu Republiku Jugoslaviju”.

Bilo je to u predvečerje Olimpijskih igara u Barseloni i Vlada Španije je već 1. juna obavestila naše diplomate da će poštovati Rezoluciju i da neće omogućiti ulaz našim olimpijcima. Fudbalska reprezentacija Jugoslavije vraćena je iz Švedske neposredno pre početka Evropskog prvenstva, a košarkaši su sprečeni da učestvuju na kvalifikacionom turniru za učešće na Olimpijskim igrama.

MOK, kojeg je tada predvodio Huan Antonio Samaran, nije okrenuo leđa Jugoslovenskom olimpijskom komitetu i našim sportistima. Uspeo je, delujući zajedno s Jugoslovenskim olimpijskim komitetom (JOK), da izađe kao pobednik iz teške političke bitke, vođene na najvišim nivoima, i omogući učešće naših sportista, istina samo u individualnim sportovima i pod olimpijskim obeležjima.

Ali, to nije sve. Ujedinjene nacije nisu priznale SRJ kao sukcesora SFRJ, već kao novu državu, čije će priznavanje zavisiti od „kriterijuma opšteg međunarodnog prava i ocena spremnosti prihvatanja preporuka sadržanih u odlukama Evropske zajednice”. Zastava SRJ nije se vijorila na zgradi UN punih osam godina i tek u novembru 2000, posle petooktobarskih promena, SRJ je postala član međunarodne zajednica naroda. A sve to vreme MOK je priznavao Jugoslovenski olimpijski komitet, prihvatio ga kao baštinika komiteta koji je obuhvatao i Sloveniju, Hrvatsku, BiH i Makedoniju, i presudio da mu pripadaju sve dotad osvojene medalje. Ali ne samo to.

MOK je, po ukidanju sportskih sankcija Saveta bezbednosti (rezolucija 943, 23. septembar 1994), posredovao u što bržem uključenju i povratku jugoslovenskog sporta u međunarodne sportske organizacije i takmičenja i, iako SRJ nije bila član Ujedinjenih nacija, omogućio punopravno učešće našim sportistima na letnjim olimpijskim igrama u Atlanti 1996, Sidneju 2000. i Zimskim igrama u Naganu 1998. sa zastavom, grbom, himnom...

Živko Baljkas