Iskreno iza zatvorenih vrata

Suđenja maloletnim delinkventima, kako zakon i procedura nalažu, odvijaju se daleko od očiju javnosti. Tu, iza „zatvorenih vrata”, optuženi maloletnik suočava se sa svojim nedelom i predstavnicima sistema koji odlučuju o težini njegove krivice. To su pored zapuštene i problematične dece, odlični i vrlo dobri učenici. Zajedničko im je da uglavnom iskreno prepričaju sporni događaj, kao i da se ozbiljno „naljute” kada im se „pripiše” nešto za šta nisu krivi. Pitanje je, koliko oni zaista razumeju težinu sopstvene krivice.

Ovaj nimalo lak zadatak odlučivanja o sudbini osoba od 14 do 18 godina obavlja pet sudija za maloletnike u beogradskom Okružnom sudu, koji moraju da budu i vrsni pedagozi, psiholozi odnosno da imaju potrebna znanja iz oblasti prava deteta i prestupničkog ponašanja mladih. Od stupanja na snagu Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnika, januara 2006. godine, broj predmeta se tri i po puta povećao. U 2005. godini u Odeljenju za maloletnike bilo je 533 predmeta, a prošle godine čak 1.964 predmeta u radu.

Sudija Ljubica Knežević-Tomašev, predsednik Odeljenja za maloletnike u Okružnom sudu u Beogradu, kaže za „Politiku” da maloletnici sasvim iskreno i do detalja objasne događaj, ali je pitanje koliko doživljavaju ozbiljnost svega.

– Na suđenju se stekne utisak da nisu svesni toga što su uradili i koliki su stepen agresivnosti i bestijalnosti ispoljili. Ne doživljavaju ozbiljnost događaja onako kako mi odrasli to shvatamo. Oni kažu „jeste, to se desilo, pogrešio sam, nije trebalo”. Zaista je teško pronići u njihovu dušu i otkriti da li je to stvarno tako. Nezavisno o kom je krivičnom delu reč, pokušavamo da im objasnimo da moraju da snose odgovornost za učinjeno – objašnjava sudija Knežević-Tomašev.

Sudije se trude da u ukazivanju na njihova prava i obaveze u sudskom postupku prilagode terminologiju uzrastu i rečniku maloletnika, pa čak i upotrebljavajući žargon koji oni koriste.

– Krivičnu sankciju, vaspitnu meru kao takvu ne doživljavaju, sve dok to nije pritvor, odnosno sudska odluka ili mera kojom se izdvaja iz sredine u kojoj je do tada živeo – ocenjuje naša sagovornica.

Advokat Dijana Hajduković-Rosić kaže za „Politiku” da je problem maloletničke delinkvencije u Srbiji izuzetno ozbiljan.

– Susrećemo se sa decom koja uopšte nisu obrazovana, ali ima dece i iz finih porodica. Roditelji delinkventne dece često ne obraćaju pažnju na njih, ona su prepuštena sama sebi, ulici i uličnim grupama. Naučeni su da vrdaju i ne govore istinu. Teško se otvaraju. Sa druge strane ima dece koja su dovoljno inteligentna i shvataju da bi trebalo da uspostave odnos poverenja sa braniocem. Pokušavam da im objasnim da je to korisno za njih, sa krajnjim ciljem da shvate grešku, prihvate je i da je ne ponove – kaže advokat.

Dijana Hajduković-Rosić smatra da sa maloletnim delinkventima treba mnogo raditi i na pravi način im objasniti šta je postupak i koje posledice on sa sobom nosi.

Većinu sudskih postupaka koji se vode protiv maloletnih delinkvenata čine imovinski delikti, razbojništva i teške krađe, a zatim, neovlašćena proizvodnja i prodaja droge. Sudija Ljubica Knežević-Tomašev kaže da su u porastu krivična dela protiv života i tela, narušavanje javnog reda i mira. Pojavljuju se i dva nova oblika krivičnih dela koja su u porastu – nasilje na sportskim priredbama i nasilje u porodici koje je najčešće ispoljeno prema majci. O ovom delu roditelji teško govore, zbog čega ga je i teško dokazati – kaže sudija.

Naša sagovornica ocenjuje da je Zakon o maloletnim prekršiocima zakona u teorijskom smislu jedan savremen zakon koji doprinosi unapređenju krivično-pravnog položaja maloletnika. Sudija Knežević-Tomašev naglašava da ipak postoji raskorak u teoriji i praksi jer još ne postoje svi uslovi za implementaciju i praktičnu primenu tog zakona.