Teže je bilo biti majka u socijalizmu

Dok sa za­ni­ma­njem pra­ti po­le­mi­ku fe­mi­nist­ki­nja o ma­te­rin­stvu i ulo­zi dr­ža­ve u po­di­za­nju na­ta­li­te­ta, deč­ji psi­hi­ja­tar i psi­ho­te­ra­pe­ut dr Ne­ven­ka Ta­dić ko­ja je sa ti­mom svo­jih sa­rad­ni­ka – pe­di­ja­ta­ra i deč­jih psi­hi­ja­ta­ra sa In­sti­tu­ta za men­tal­no zdra­vlje vo­di­la du­go­go­di­šnju ad­mi­ni­stra­tiv­nu bit­ku sa dr­ža­vom za pra­va za­po­sle­nih maj­ki, ka­že da je i pre ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja va­ži­lo ne­pi­sa­no sta­ti­stič­ko pra­vi­lo da in­te­lek­tu­al­ke i že­ne sa vi­šim ste­pe­nom obra­zo­va­nja ra­đa­ju ka­sni­je i naj­če­šće osta­ju na jed­nom de­te­tu.

Ona se pri­se­ća da je upra­vo zbog vi­so­ko­o­bra­zo­va­nih že­na ko­je su se ka­sni­je od­lu­či­va­le na ma­te­rin­stvo njen ko­le­ga gi­ne­ko­log-aku­šer na­pi­sao da je že­na ko­ja pr­vi put ro­di u 27 go­di­ni – mla­đa pr­vo­rot­ka, iako su se ne­ka­da že­ne do na­vr­še­ne 24 go­di­ne ži­vo­ta na­zi­va­le mla­đim pr­vo­rot­ka­ma. Ka­da po­re­di sta­tus že­ne u so­ci­ja­li­zmu i da­nas, ona ka­že:

– Po­sto­jao je ja­či kul­tu­ro­lo­ški i so­ci­jal­ni pri­ti­sak na že­nu da ra­đa i da sta­ne pred ma­ti­ča­ra. Glas fe­mi­nist­ki­nja bio je ti­ši, ali su se i u so­ci­ja­li­zmu že­ne ža­li­le da se na­la­ze u ne­rav­no­prav­nom po­lo­ža­ju – da usta­ju ra­ni­je od mu­škar­ca da bi spre­mi­le de­te za ško­lu i da ra­de u „dve sme­ne”: na po­slu i kod ku­će.

U so­ci­ja­li­zmu su pla­te bi­le iste, ali su mu­škar­ci ima­li ve­ću so­ci­jal­nu pro­mo­ci­ju – oni su ne­u­po­re­di­vo če­šće bi­li še­fo­vi, di­rek­to­ri i pro­fe­so­ri na uni­ver­zi­te­tu. Ni­je bi­lo ne­u­o­bi­ča­je­no da se mla­de že­ne pri­li­kom pri­je­ma na po­sao pi­ta­ju da li su trud­ne i di­rek­to­ri su če­šće za­po­šlja­va­li že­ne sa dvo­je de­ce, ne­go mla­de že­ne ko­je ni­su ro­di­le, jer je broj za­po­sle­nih u zdrav­stvu bio ogra­ni­čen. Dr­ža­va je stal­no obe­ća­va­la: bi­će do­volj­no ja­sli­ca ka­ko bi že­ne ima­le gde da osta­ve de­te – što se ni­kad ni­je do­go­di­lo, otvo­ri­će­mo vi­še men­zi u rad­nim or­ga­ni­za­ci­ja­ma ka­ko bi že­ne mo­gle da uzi­ma­ju go­to­ve obro­ke i no­se ih ku­ćim, što se ni­kad ni­je ostva­ri­lo, bi­će vi­še ser­vi­sa za pra­nje ve­ša ka­ko bi dr­ža­va po­mo­gla za­po­sle­noj že­ni... Ni to obe­ća­nje dr­ža­va ni­kad ni­je is­pu­ni­la – ka­že dr Ne­ven­ka Ta­dić.

Na­ša sa­go­vor­ni­ca sma­tra da su že­ne da­nas sve­sni­je se­be i vi­še se bo­re za svo­ja pra­va i svoj po­lo­žaj, ali ne mo­že da se ot­me uti­sku da ima­ju ve­ću do­zu he­do­ni­zma ne­go pri­pad­ni­ce nje­ne ge­ne­ra­ci­je.

– Iako ve­li­ki broj že­na sma­tra da se na­la­ze u ne­rav­no­prav­nom po­lo­ža­ju i da im dr­ža­va ne stva­ra uslo­ve da ra­đa­ju de­cu, ipak mo­ram da kon­sta­tu­jem da je bi­lo te­že bi­ti maj­ka u so­ci­ja­li­zmu. Po­ro­dilj­sko bo­lo­va­nje tra­ja­lo je tri me­se­ca, s tim što ste po za­ko­nu bi­li u oba­ve­zi da otvo­ri­te to bo­lo­va­nje mi­ni­mum me­sec da­na pre ro­đe­nja de­te­ta. Ja sam na­mer­no kr­ši­la taj za­kon, jer sam že­le­la što du­že da bu­dem uz svo­ju de­cu, pa su mi ko­le­ge, sa ko­ji­ma sam ra­di­la na psi­hi­ja­trij­skom ode­lje­nju, upo­zo­ra­va­li da se ču­vam bo­le­sni­ka ko­ji mo­gu bi­ti agre­siv­ni u od­re­đe­nom sta­di­ju­mu bo­le­sti i mo­gu da na­sr­nu na me­ne. Ni me­ni ni­je bi­lo sve­jed­no, ali sam hra­bro „gu­ra­la” trud­no­ću i od­la­zi­la na po­sao prak­tič­no do po­ro­đa­ja, jer sam že­le­la da bu­dem što du­že uz svo­ju kćer­ku i si­na – iskre­no go­vo­ri dr Ne­ven­ka Ta­dić.

Ona se sa tu­gom pri­se­ća ka­ko su iz­gle­da­le ja­sli­ce i vr­ti­ći i ka­že da su ob­da­ni­šta bi­la do te me­re de­hu­ma­ni­zo­va­na da jed­no­stav­no ni­je ima­la sr­ca da ta­mo osta­vi svo­ju de­cu. Ta­da se ma­lo zna­lo o psi­ho­lo­gi­ji ra­nog de­tinj­stva i ni­je bi­lo po­zna­to od ka­kvog je zna­ča­ja kva­li­te­tan od­nos vas­pi­ta­či­ca i de­ce za pra­vi­lan raz­voj ma­li­ša­na.

– Za­šti­ta de­ce bi­la je or­ga­ni­zo­va­na po uzo­ru na SSSR – čak su se ču­la mi­šlje­nja da je po­ro­di­ca štet­na usta­no­va i da od­ga­ja se­bič­nu de­cu i da dr­ža­va tre­ba da ih vas­pi­ta­va. Zbog to­ga su ne­ka de­ca u ob­da­ni­šti­ma pro­vo­di­la po pet da­na – čak i u Be­o­gra­du, a ro­di­te­lji bi do­la­zi­li po njih vi­ken­dom. Ni­je bi­lo ško­la za sle­pu i sla­bo­vi­du de­cu... Pro­fe­sor raz­voj­ne psi­ho­lo­gi­je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu dr Iva Ivić i struč­ni tim In­sti­tu­ta za men­tal­no zdra­vlje ve­o­ma su do­pri­ne­li hu­ma­ni­za­ci­ji tih usta­no­va – ka­že dr Ta­dić.

Ona pod­se­ća da su pe­di­ja­tri i psi­hi­ja­tri In­sti­tu­ta za men­tal­no zdra­vlje 1963. go­di­ne po­če­li ad­mi­ni­stra­tiv­nu bit­ku sa dr­ža­vom i iz­bo­ri­li se da trud­nič­ko bo­lo­va­nje tra­je go­di­nu da­na ume­sto tri me­se­ca.