Ratni invalid štrajkuje ispred Ministarstva odbrane

Boban Stingić (1971) iz Negotina, ratni vojni invalid najteže kategorije, od ponedeljka štrajkuje glađu i živi u malom šatoru ispred Ministarstva odbrane u Beogradu. Delimično zaklonjen od kiše i vetra, postavio je svoj improvizovani „dom” u žbunje, a jedini znak da tu neko „živi” predstavljaju jedna stolica i papir na kojem su ispisane dve reči „štrajk glađu”.

Kao razlog za ovaj korak, Stingić ističe odbijanje zahteva za isplatu deviznih dnevnica koji je pre četiri meseca uputio Ministarstvu odbrane. Naime, zbog učestvovanja u ratu u Bosni i Hercegovini u periodu od 25. aprila 1992. do 26. decembra 1993. godine, on tvrdi da je stekao pravo na isplatu ratnih deviznih dnevnica u iznosu od oko 30.000 evra.

U odgovoru iz Ministarstva pružili su mu obrazloženje da ne postoji zakonska mogućnost za udovoljavanje njegovim zahtevima, jer je osnovni uslov za dobijanje ovih dnevnica da je podnosilac zahteva bio upućen u neku stranu zemlju.

Stingić, koji je uspeo vanredno da završi pravni fakultet, tvrdi da je taj uslov ispunjen, budući da je sa svojim kolegama iz srednje vojne škole iz Sarajeva pozvan u rat 25. aprila 1992. godine, a Bosna i Hercegovina je izglasala nezavisnost 6. aprila iste godine.

– Pohađao sam srednju vojnu školu u Zadru i Sarajevu, a početkom ratnih dešavanja u Bosni naše školovanje je prekinuto u završnoj godini i proizvedeni smo u čin vodnika. Zbog neposredne ratne opasnosti sa 19 godina poslati smo na prve borbene linije. Mene su rasporedili u jedinicu koja je dejstvovala u okolini Mostara i u tom periodu ranjen sam dva puta – kaže Stingić.

Posle povratka u Srbiju ostao je aktivan kao vojno lice, a 1999. godine u sastavu Jedinice za specijalne operacije, odnosno „crvenih beretki”, upućen je na Kosovo i Metohiju, gde je po treći put ranjen nakon čega mu je ostao trajni invaliditet od 100 odsto. Kada je odlučio da iz Negotina dođe u Beograd, prvog dana ga je primio pukovnik Bjelica, a posle toga niko iz Ministarstva nijednom nije došao da ga obiđe.

– Ogorčen sam na nadležne pošto se nisu udostojili da me posete, a ja bukvalno umirem pred njihovim vratima. Počeo sam da mokrim krv, ali sam odlučan da u štrajku glađu idem do kraja, iako kod kuće imam dvoje maloletne dece – kaže Boban Stingić.