Mladobosanci nisu bili puki beogradski pioni

Na suđenju u Sarajevu nije slučajno Gavrilo Princip izjavio: „Što se nama želi sugerisati da je neko bio inicijator, to nije istina. U nama je nikla ta ideja, te smo učinili atentat.”

Princip kao da je pretpostavljao kako će se sto godina kasnije pojaviti pisci poput Radoša Ljušića, da bi, na kraju jubilarne godine u kojoj je domaća, ali i veliki deo inostrane istoriografije, potvrdila Fišerovu teoriju po kojoj su Austrougarska i Nemačka odgovorne za Prvi svetski rat, opovrgli istinu i bacili tamu na događaje koji su obeležili početak prošlog veka.

U intervjuu jednom beogradskom dnevnom listu Ljušić navodi kako je srpska vlada odgovorna što nije preduzela sve mere da spreči taj čin. Dužni smo, istine radi, naglasiti da su pravovremene opomene u vezi sa Ferdinandovim rizičnim putovanjem u Sarajevo dolazile iz Beograda i sa mnogih strana, službenih ili privatnih, ali u Beču nisu ozbiljno shvaćene. Ostavimo na trenutak po strani srpskog diplomatu Jovana M. Jovanovića, koji je skrenuo pažnju ministru L. Bilinskom o mogućim opasnostima po Ferdinanda u Bosni. Prema Todoru Zuruniću, visokom službeniku Zemaljske vlade u Sarajevu, zvanični krugovi su imali bezbroj prijava o namerama omladine da se atentatom revanširaju Ferdinandu. Među one privatne, spada i opomena sarajevskog nadbiskupa Josipa Štadlera. Nadvojvodinom dolasku u Sarajevo oštro se protivio i dr Jozo Sunarić, potpredsednik bosanskog Sabora. Istoričar Đorđe Mikić piše da se Ferdinandova sudbina uoči atentata i posle njega kretala između „moći vojske i nemoći policije”, te optužbi, pravdanja i prebacivanja odgovornosti jednih na druge.

Srpske vlasti su bile upoznate s prenošenjem oružja iz Srbije u Bosnu, ali nije bilo pouzdanih informacija u koju je svrhu ono namenjeno. Tajni prelasci granice, različite forme krijumčarenja roba i prenos oružja bili su uostalom česta ondašnja pojava, koju su srpske vlasti nastojale sprečiti kako ne bi narušile ionako zategnute odnose sa Austrougarskom. Čak i kada uzmemo u obzir da su neki potezi vlasti u Beogradu bili nedovoljno odlučni i zakasneli, glavni krivac za događaje u Sarajevu se ne nalazi u Beogradu, već u Beču. Stoga srpska vlada ne može da snosi odgovornost za propuste i neozbiljnost austrougarskih vlasti koje su pustile Ferdinanda da ušeta u sarajevsko ,,osinje gnezdo”. Govoreći o nepostojanju i najmanje indicije o učešću Srbije u atentatu, nemački profesor prava Herman Kantorovic sa Pravnog fakulteta u Frajburgu, član nemačke komisije za utvrđivanje ratne odgovornosti, navodi da je „srpska vlada doznala da se nešto sprema i nastojala je da to spreči”. U vezi s tim, Kantorovic razdvaja pojam saznanja od pojma učešća. Istoričar Mile Bjelajac se u monografiji novijeg datuma pita da li je uopšte bilo potrebno neko posebno upozorenje austrijskim vlastima o tome koliko Ferdinandova poseta Sarajevu na Vidovdan nosi rizika i to nakon vojnih manevara koji su imali neskriveni antisrpski karakter.

Ljušić navodi kako je Dragutin Dimitrijević Apis, načelnik Obaveštajnog odeljenja Generalštaba, bio glavni organizator atentata u Sarajevu. Zašto onda mladobosanac Mehmedbašić, koji je u Solunskom procesu ostao do kraja veran Apisu, nije potegao obarač iako je raspoređen da prvi puca u Ferdinanda, a bio je najbolji strelac od svih mladobosanaca? Ne želeći da sudimo o Apisovom učešću u događajima iz Sarajeva, s obzirom na nepostojanje novih i sasvim pouzdanih podataka, nije naodmet da se skrene pažnja na izvesne činjenice. Od ranije je poznato Apisovo „priznanje” iz njegovog pisma nastalog na robiji 1917. kojim je na sebe preuzeo odgovornost za organizaciju atentata. No, Apisovo priznanje ne mora nužno biti tačno, jer se radi o naknadnom istorijskom izvoru nastalom u specifičnim okolnostima i u posebnom psihološkom stanju autora. Postoji mišljenje da je Apis na taj način podneo svesnu ličnu žrtvu kako bi Srbiji omogućio lakši izlaz iz rata.

Izvesno je da je zavera protiv austrougarskog prestolonaslednika skovana u omladinskim krugovima u Bosni i Hercegovini, pa tako Apis nije bio organizator ili podstrekač, već saučesnik u pripremama atentata. Dr Mile Bjelajac citira francuskog istoričara Žan-Žak Bekera, koji pišući o Apisovoj ulozi u atentatu, precizno navodi: „Saučesništvo – da, organizacija – ne”! Srpska vlada, po njemu, ne snosi nikakvu odgovornost. Apisove tvrdnje da su Princip i drugovi bili njegovi agenti koji su radili za honorar ne odgovaraju činjenicama iz stvarnog života, s obzirom na to da su Princip, Čabrinović i Grabež živeli u teškoj bedi i neimaštini. Kao što je to primetio i Vladimir Dedijer, agenti koji rade za novac ne bi mogli da se tako herojski drže kao što su to Princip i drugovi činili tokom istrage, suđenja i tamnovanja. Uprkos tendencijama da se mladobosanci prikažu kao beogradski pioni, činjenica je da se radi o autohtonom pokretu u čijem se krilu začela ideja o atentatima na vodeće ličnosti Austrougarske. Upozoravamo da su se atentati na visoke zvaničnike Monarhije, poput onog Žerajićevog iz 1910, dešavali i pre nego što je formalno nastala „Crna ruka”. Nema sumnje da su stavovi Ljušića promenljivi i da na njih utiču političke struje koje se prirodno menjaju, ali nikako ne bi smeo da se menja naučni pristup istorijskoj istini. Svojevremeno, dok je na vlasti bio evroskeptik Vojislav Koštunica, Ljušić je bio koncentrisan na Srbiju, i stvaranje Jugoslavije mu je bio megalomanski projekat Karađorđevića. Sada je Ljušić, prirodno, za evropske integracije. Tu nema ništa loše, ali je nedopustivo da se nauka menja prema promeni političkog recepta! Otkud u takvoj avanturi Ljušić, samo on zna. Uvažavati takve stavove značilo bi da je istorijska nauka izgubila svaki smisao. Zanimljivo je napomenuti da Ljušićevi stavovi korespondiraju s nedavnim izjavama jednog visokog političara iz okruženja, koji je Principa okarakterisao kao teroristu. Da li to znači da se u Evropu ulazi bez Principa? Ili pak sa zgaženim principima.

*Docent na Filozofskom fakultetu u Banjaluci