Sledi trag novca

Postoji jedno etičko pravilo koje važi jednako unutar frajerske paradigme malih balkanskih gradova kao i u vestern filmovima, a koje bi moglo da se formuliše ovako: ako vidiš da petorica tuku jednog, dužnost ti je da pomogneš tom jednom i pre nego što znaš na kojoj su strani oni koji ga tuku, odnosno, na kojoj je (pre)tučeni. Čak i kad bi ova petorica bili tvoji istomišljenici, a taj jedan neko čiji su ti stavovi duboko odbojni, sama situacija je takva da je pošteno i moralno (privremeno) stati na njegovu stranu. (Nemam ovde prostora, ali vredi to makar ovlaš pomenuti: možda i najčasniji trenutak u ratovima koji su pratili raspad Jugoslavije, reakcija Srđana Aleksića na batinanje Alena Glavovića imala je manje veze s činjenicom da su Srđan i Alen pripadali različitim etnijama, a više sa Srđanovim čojstvom odnosno potrebom da zaštiti samog samcatog čoveka koga bije grupa naoružanih huligana.)

Iskren da budem, ne interesuju me preterano teme zbog kojih su poslednjih dana i nedelja Zoran Milivojević i Katarina Đorđević izloženi javnom linču. Iako sam lično vaspitan na način koji me je kasnije znao podsetiti na neke stavove iz „Slobodne dece Samerhila” i iako je velika većina mojih dobrih znanica, prijateljica i koleginica, prebacila tridesetu i još uvek nema dece, nikom zbog toga ne pada na pamet da ih u bilo kojem smislu smatra neostvarenim. Odnosno, iako uglavnom ne delim Milivojevićevo mišljenje kad je reč o odgoju dece, kao ni mišljenje Katarine Đorđević o tome koliko je važno da li se neka tridesetogodišnjakinja odaziva ili ne odaziva na vokativ „mama”, frapirala me je organizovanost i masovnost hajke na jednog psihoterapeuta i jednu novinarku, naročito jer u njihovim stavovima nema ničeg radikalnog. Ti stavovi jesu polemični, odnosno, mogu poslužiti kao povod za argumentovanu raspravu, no, reakcije na njih najvećim delom su se svodile na pokušaj da se njihovi autori proglase ,,nedostojnim” i da ih isključe iz „pristojnog” i ,,normalnog” sveta. (Generalno se u poslednje vreme kao uobičajena taktika lokalne pseudoleve scene nameće dehumanizacija svojih oponenata. Teško je reći da li su svesni da time ponavljaju ili variraju najgore obrasce radikalne desnice.)

Nemam, kažem, tu preteran lični interes oko merituma, ali zaintrigirao me je intenzitet agresije te mi se nametnulo pitanje: Zašto? Milivojevićevi stavovi po ovom pitanju nisu novost i mada je napada na njega bilo i ranije nikada nisu bili ovako brojni i ovako koordinisani. S druge strane, sama Katarina Đorđević, koliko znam, nije se ranije bavila demografskim i feminističkim temama, ali se slični članci pojavljuju u domaćim medijima svako malo, pa je opet nejasno zašto je ovaj konkretan tekst izazvao toliku buru.

Odgovor je u stvari jednostavan. Kao što mudar čovek reče, treba poslušati savet iskusnih policajaca kojima je uzrečica „sledi trag novca”, što je zapravo isto ono englesko „follow the money” iz filma „Svi predsednikovi ljudi”. Nakon što je krajem septembra u Beogradu uspešno i bez problema održana „Parada ponosa”, veliki deo „aktivističkog sektora” bio je primoran da se pregrupiše. Pregrupisavanje je zapravo krenulo i ranije kada je sa Zapada stigao ausvajs za uvrštavanje SNS-a i njegovih lidera među „dobre momke”, koje više niko ne treba da pita šta su radili u ratu, pošto nacionalizam više neće da bude etiketa zbog koje se ljudi – što bi rekla Biljana Srbljanović – diskvalifikuju iz javnog diskursa. Održavanjem „Parade ponosa” i efikasnost klasične homofobne etikete naglo je opala, pa je u nedavnom pokušaju javne likvidacije Danice Popović korišćen njen navodni post sa „Fejsbuka” star već nekoliko meseci u kome se ona, eto, usudila da uz zrnce ironije komentariše mogućnost da homoseksualni parovi usvajaju decu. U novoj konstelaciji, naglo je skočila popularnost etiketi mizoginije kao i etiketi tradicionaliste u vaspitanju i obrazovanju. Policajci duha spremno vrebaju kome da nalepe nove etikete. Uostalom, najveći strani grantovi i donacijeveć neko vreme stižu u sferu obrazovanja (na šta se naslanjaju i socijalna isključenost, ravnopravnost polova i srodne teme). Svako imalo upućen u ovdašnju scenu lako će među predvodnicima napada na Milivojevića i Katarinu Đorđević prepoznati lokalne varijante švajcarskog bankara iz one Volterove dosetke koja kaže da ako vidite da neko takav skače s prozora, slobodno skočite za njim, jer je na vidiku siguran novčani dobitak. Da se razumemo, nije da u srpskom društvu ne postoje snage koje bi dokinule žensku ravnopravnost stečenu u SFRJ i koje bi unazadile obrazovanje (od uvođenja kreacionizma u škole pa nadalje), no, povika na Katarinu Đorđević i Zorana Milivojevića ne čini ništa u borbi protiv takvih snaga. Naprotiv.

*Pisac i novinar