Vaspitavajmo decu da budu odgovorna

Nekoliko teških saobraćajnih nesreća sa okončanim životima devetnaestogodišnjaka ponovo su aktuelizovale problem zloupotrebe alkohola kod mladih. I to s pravom, jer zloupotreba alkohola je uzrok smrtnosti broj jedan kod osoba između 15 i 30 godina ne samo kod nas nego i u Evropi. I ne samo u saobraćajnim nesrećama nego i u tučama, samoubistvima itd.

Učešće u saobraćaju pod dejstvom alkohola je, naravno, opasno za sve jer alkohol dovodi do produžetka one „psihičke sekunde”, tj. perioda između opažanja npr. automobila ili pešaka koji dolazi u susret i naše reakcije na taj opažaj, što znači da vozač pod dejstvom alkohola sporije reaguje. Alkohol dovodi i do loše psihomotorne koordinacije i sužavanja širine vidnog polja, tj. gubitka perifernog vida. Pod uticajem alkohola vozač ne primećuje ono što drugi učesnici u saobraćaju mogu da primete. On, takođe, lakše ulazi u rizične situacije jer alkohol stvara lažno samopouzdanje.

U periodu adolescencije, koji traje do 25. godine, rizik vožnje pod dejstvom alkohola je još veći. Jer reč je o najburnijem periodu života u kojem je alkohol okidač za dodatnu snagu i energiju, kada dolazi do raznih nepromišljenih postupaka, pa i teških saobraćajnih nesreća.

Opis adolescencije je: fizička zrelost bez psihološke i emocionalne zrelosti. Takva osoba se po biološkim, pa i nekim socijalnim karakteristikama oseća zrelom, međutim, ne postoje emocionalna zrelost, psihološka stabilnost i životno iskustvo. To su veoma bitni korektivni faktori. Mlada osoba hoće da pokaže da je odrasla, ali samim tim se smanjuje njena samokritičnost pri nekim radnjama, što u stvari dovodi do neželjenih posledica. Naravno, ne kod svih adolescenata, jer osim ovog najburnijeg perioda u životu, trebalo bi uzeti u obzir i druge faktore, npr. porodicu, ali i društvo u celini.

Porodica suštinski utiče na oblikovanje karaktera, sistema vrednosti i pogleda na svet mlade osobe, a društvo preko školskog sistema, medija i društvenih organizacija , u vidu modelirajućeg faktora, utiče na formiranje ličnosti adolescenata. Porodica je definitivno ključni faktor, ali paradoks je u tome što je u današnjem društvu njena pozicija veoma oslabljena, što može da ima nesagledive posledice u procesu formiranja ličnosti adolescenata.

Porodica je, naime, sigurno mesto, „inkubator” gde će osoba da se razvija do svojih stvarnih potencijala, ali porodica određuje i granice šta je dobro, a šta ne. Bojim se da je ovaj korektibilni aspekt porodice u određivanju granica u pravima i ponašanju adolescenta veoma kompromitovan. Govori se o pravima deteta, ali ne i o njegovoj odgovornosti, iakodete mora od malena da se uči odgovornosti. Ovome bi trebalo dodati da su roditelji često nekritični u proceni sposobnosti svog deteta (,,Veoma je pametan.”; ,,Zna on šta bi trebalo da radi.”), a i to da je patrijarhalni obrazac vaspitanja marginalizovan kao zastareo. Patrijarhalni obrazac je u defanzivi, ali naš problem je u tome što odbacujemo staro, a nismo izgradili novo, niti možemo tek tako zanemariti kulturološki aspekt problema – ono što je porodica uvek kod nas bila. A i nemoguće je nekritično preslikati sistem iz neke druge zemlje, prihvatiti njene zakone i reći: „Sad smo rešili sve probleme.”

Trebalo bi istaći da imamo jako širok manevarski prostor na društvenom polju, pogotovo kada govorimo o prevenciji zloupotrebe alkohola. Mi tu pravimo prve važne korake, naročito kad je u pitanju izrada nacionalne strategije u borbi protiv zloupotrebe alkohola i alkoholizma. Međutim, i kad strategija bude usvojena, a ja se nadam – uskoro, biće potrebno još nekoliko godina da taj sistem počne da funkcioniše.

Zato je u vaspitavanju dece i dalje presudna uloga porodice, i to ne samo kod nas nego i u zemljama sa mnogo dužom državnom tradicijom. Kineske porodice sa jednim detetom se, recimo, suočavaju s problemom takozvanih malih careva koji imaju višak prava i ljubavi, a manjak odgovornosti (otuda u Kini problem dečje zavisnosti od interneta).

Problem prava i odgovornosti se nameće i kod naših adolescenata koji voze pod dejstvom alkohola odvodeći u smrt svoje drugove. U vezi s tim nameće se pitanje odgovornosti porodice koja detetu bez vozačke dozvole – govorim o slučaju Ada Huja – daje ključ od automobila, ali i odgovornosti društvenih institucija koje, bez obzira na veliki broj saobraćajnih prijava, nisu uspele da spreče da ta „tempirana bomba” eksplodira, što se, nažalost, i desilo.

I kod ovakvih adolescenata, onih koji su sebi namenili ulogu vođe i koji neprestano probijaju granice dozvoljenog, najbolje je da probleme rešava porodica. To nije više ona stara patrijarhalna porodica, ali hijerarhija u porodici mora da postoji, a sistem bi danas trebalo da stane iza nje, i da zakoni ne otežavaju njeno funkcionisanje, već da doprinose njenoj afirmaciji.

Deca su deca upravo zato što nisu uvek sposobna da sama donose odluke. Ako roditeljima onemogućite da ih vaspitavaju da postanu odgovorna, ko će ih vaspitavati? Za normalno odrastanje deci je potrebna ljubav, ali i granice u ponašanju. Trebalo bi, svakako, biti oprezan, deca su jako osetljiva i fizičko nasilje nad njima je nedopustivo. Ali moramo i da pomognemo roditeljima da se snađu u ulozi roditelja, jer ako porodica ne može da rešava probleme adolescenata onda to mora da radi država. Za jedno društvo nije dobro kada sistem preuzme ulogu porodice, ali najgore je ako probleme niko ne rešava.

Psihijatar – porodični psihoterapeut, Institut za mentalno zdravlje