Gde su Rumuni četvrt veka od Čaušeskuovog pogubljenja

Od našeg dopisnika

Bukurešt – Na jučerašnji dan, 25. decembra 1989, na sam Božić (pravoslavni Rumuni ga slave po gregorijanskom kalendaru), u vojnom garnizonu u gradiću Trgovište, nekoliko desetina kilometara severnije od prestonice, streljani su „crveni despot” Nikolaje Čaušesku i njegova supruga Elena. U prvi mah masa običnih ljudi je likovala – spasli su se velike more koju im je, tokom svoje dvadesetčetvorogodišnje strahovlade, izazivao „socijalistički diktator”.

Prestale su danonoćne pucnjave u kojima je poginulo više od 1.200 ljudi. Svenarodni pobunjenički zanos, započet 16. decembra u Temišvaru, a zatim krunisan u Bukureštu 22. decembra Čaušeskuovim bekstvom helikopterom iz zgrade CK Komunističke partije, bio je u dubini rumunske duše pomešan sa jednim naizgled banalnim pitanjem: a zašto streljati nekog baš na Božić, i to posle jedne očite sudske lakrdije.

Tako su krenula i druga pitanja na koja ni dan-danas nisu dobijeni uverljivi odgovori, iako je napisano na desetine „naučnih” knjiga posvećenih tim zaista dramatičnim zbivanjima. Je li to bila prava revolucija ili državni udar, ko je pucao i ubijao civile po Čaušeskuovom obaranju sa vlasti? Tokom godina dileme su rasle: šta su Rumuni dobili ili izgubili iz promene režima, dokle su danas stigli iako su već u NATO-u i EU, odakle tolika podeljenost na šaku bogataša i masu siromaha, gde se dede ono grdno što sagradi Čaušesku sa svojim „nacionalkomunistima”, kako se snaći u novonastaloj društvenoj džungli, odakle nostalgija za vremenima „kada je bilo para, a nije bilo robe”, da li je bolje sada kada „robe ima napretek, a para nema”? I najnovije pitanje: da li sa novim predsednikom, domaćim Nemcem, posle 25 godina sve kreće od nule.

Ako nekog interesuje šta još buni danas Rumune u vezi sa „krvavim decembrom”, neka pročita ono što posle toliko godina tvrde „osvedočeni svedoci”, istoričari koji su uvereni da je sve što se onda desilo bilo „delo Rusa”, „Gorbačovljeva zavera” ostvarena preko slanja u Rumuniju 3.000 do 4.000 „zdepastih motorizovanih turista”. Nemojte se začuditi ako naletite i na „sigurne dokaze” da su u toj „akciji” učestvovali i tadašnji „jugoslovenski organi”...

Ovih dana rumunski mediji, a pre svega televizijski kanali, puni su novih „otkrića” u vezi sa četvrtinom veka „posle Čaušeskua”. Uglavnom se tvrdi da je „sada znatno bolje”, ali se poneko zapita zašto je više od tri miliona Rumuna napustilo zemlju trbuhom za kruhom, i zašto mnoge kopka da znaju zašto je „onda svaki imao posao, a država gradila i davala stanove”. Čuo se i jedan komentator koji citira pokojnog Čaušeskuovog sina Nikušora: „Pa, ovi sada nisu u stanju ni da okreče ono što je moj otac sagradio.”

Mnogi misle da u tome ima i zrnca istine. Inače kako da se shvati ovde veoma ugledni ekonomista, ministar u jednoj od poslerevolucionarnih vlada, profesor Ilije Šerbanesku, koji otvoreno naglašava da je sada „Rumunija postala najobičnija kolonija”, da se „sve nalazi u rukama stranog kapitala”.

Prirodno, sve se ove i ovakve priče ubacuju u aktuelni rumunski politički kontekst, kojim ovih dana dominira tema „okončanja Baseskuove ere”. Naime, 21. decembra, posle dva petogodišnja predsednička mandata, predsedničku palatu „Kotročenj” napustio je Basesku i u nju se uselio novi predsednik, domaći Nemac Klaus Verner Johanis. Preovlađuje kritička nota da je „samovoljni mornar” neslavno sišao sa trona, da je njegova vladavina bila, kako ocenjuje ovde vrlo uticajni politički analitičar Bogdan Kirijak, „izgubljena decenija”, da je Basesku ostavio iza sebe „skroz razjedinjenu zemlju, čije snage treba hitno ponovo objedinjavati”.

Novi predsednik prihvata te ocene. U svom inauguracionom govoru pred parlamentom, posle polaganja zakletve, Johanis je kao okosnicu svoje buduće politike istakao potrebu „ujedinjenja svih snaga nacije”. Čini se da je malo uplašio Rumune kada je rekao da posle 25 godina takozvane tranzicije, koja je proćerdana, valja početi od nule. I kao što to dolikuje jednom Nemcu, svoje sugrađane pozvao je da zasuču rukave, da se manu praznih politikantskih priča od kojih nacija nema nikakve vajde. Slično Čerčilu koji je u svoje vreme Britancima obećavao najpre suze, Johanis balkanskim Rumunima obećava rad.

„Biću na čelu” tog rada, rekao je on. Naravno, sve će ići uz bespoštednu borbu protiv korupcije.

„Izgleda da se Nemac ne šali”, rekao mi je ovih dana jedan stari rumunski kolega novinar.

Da se ne šali vidi se već iz toga što je odmah, sutradan posle preuzimanja dužnosti, pozvao premijera Viktora Pontu – koga je ubedljivo pobedio na novembarskim predsedničkim izborima, i koji je u međuvremenu znatno promenio sastav svog kabineta, za šta je dobio većinsku podršku parlamenta – da se dogovore kako i od čega da počnu zajednički rad. Tako nešto svađalica Basesku nije umeo da čini.