Da li je Amerika pobednik u energetskom ratu

Čini se da su smanjenjem cena energenata Amerikanci jednim udarcem ranili tri protivnika – Rusiju, Iran i Venecuelu, ali i ojačali budućeg glavnog rivala – Kinu Iranska rafinerija u blizini Teherana Foto Beta

Ništa nije tako „poguralo” ostvarivanje američkih interesa u svetu koliko pad cena nafte koji je na ivicu finansijske provalije doveo tri velika protivnika SAD: Rusiju, Iran i Venecuelu.

To što je crno zlato od letos izgubilo gotovo polovinu vrednosti ne samo da teško pogađa ekonomiju pomenutih zemalja, proizvođača i izvoznika nafte, već će, kako pokazuje analiza „Njujork tajmsa”, dominoefektom dovesti i do krupnih političkih promena u međunarodnim odnosima.

Energent je sa 115 dolara po barelu u junu nedavno stigao na 60 dolara. To nikako ne odgovara američkim takmacima koji takoreći žive od prodaje resursa. Prihodi od prodaje nafte popunjavaju polovinu ruske državne kase. Moskva je pod sankcijama EU i SAD zbog aneksije Krima i uloge u ukrajinskoj krizi, usled čega je rublja devalvirala. Koliko je to dramatično najbolje pokazuje činjenica da su građani uplašeni da novac sasvim ne izgubi vrednost pa hitaju u prodavnice da pokupuju i šta im treba i šta im ne treba.

Osim toga, krediti uzimani u dolarima sada su postali skuplji, što otežava poslovanje kompanija koje se zadužuju na Zapadu. Da zvoni na uzbunu primetio je bivši ministar finansija i prijatelj predsednika Vladimira Putina Aleksej Kudrin, koji je istakao da zemlja klizi u „potpunu ekonomsku krizu” i da Kremlj mora da poboljša odnose sa Zapadom.

Moskva je nedavno odobrila trogodišnji budžet računajući da će prodavati naftu za sto dolara po barelu. Ako je cena sada 60 dolara, to znači da će na Crvenom trgu morati u velikoj meri da menjaju svoje planove. Ministarstvo finansija saopštava da će zemlja verovatno u 2015. prodavati energent za 80 dolara i da će se ekonomija umanjiti za 0,8 odsto. Ipak, kako analizira „Gardijan”, recesija će biti daleko dublja, a rezovi u budžetu znatno širi jer izvoz nafte čini 70 odsto ruskog izvoza.

Iran zbog ove situacije gubi milijardu dolara mesečno, pa je jedan tamošnji ekonomista izjavio da je zemlja „pred velikom krizom i očajnički joj je potreban novac”, što se vidi i po tome što država sada muškarcima nudi otkup obaveznog dvogodišnjeg vojnog roka.

Crno zlato čini 95 odsto venecuelanskog izvoza pa će Karakas morati da se dovija kako da popuni rupe u budžetu i finansira socijalne programe. Prema nekim ocenama, Venecuela zbog zastarele tehnologije nema računicu da prodaje ovaj energent čak ispod 117 dolara po barelu, tako da joj neće biti lako sledeće godine, a već ove nosila se sa inflacijom od 60 odsto.

Ekonomski problemi u pomenutoj trojci doneli su prve političke poene SAD. Prema jednom tumačenju događaja, Kuba je pristala na detant sa Vašingtonom jer Venecuela više nije u stanju da joj šalje gotovinu i jeftinu naftu. Predviđa se da će Teheran popuštati u pregovorima o nuklearnom programu za koje su naročito zainteresovane SAD. Vašingtonu će biti lakše i da odlučuje u Siriji jer su oslabljena druga dva ključna igrača, Iran i Sirija, koja u Damasku podržavaju američkog neprijatelja, predsednika Bašara el Asada.

Kako za list sa Menhetna ocenjuje Edvard Lutvak, dugogodišnji savetnik Pentagona i stručnjak za međunarodne odnose, Amerika je „oborila glavne protivnike a da se uopšte nije ni trudila”.

Međutim, ovoga puta se veoma potrudila. Prema dosta popularnoj verziji događaja, SAD su nagovorile Saudijsku Arabiju da snizi cenu nafte da bi naudile Rusiji sa kojom su u novom hladnom ratu. Prema drugom tumačenju, Rijad je pojeftinio ovaj energent da bi zadao težak udarac glavnom konkurentu u regionu, Iranu, koji je ujedno i američki protivnik.

Jeftinija energija biće dodatan podstrek za rast američke ekonomije, dok će gorivo i roba takođe postati dostupniji milionima američkih građana, što znači da su SAD osetile momentalnu korist i na domaćem terenu. Prema procenama švajcarske banke UBS, svaki pad nafte za deset dolara po barelu povećava američki BDP za 0,1 odsto.

Osim toga, Amerikanci su doprineli padu vrednosti ovog resursa jer su povećali domaću proizvodnju i smanjili izvoz iz Saudijske Arabije. Oni efikasno vade naftu iz uljnih škriljaca: pre šest godina dnevno su stvarali pet miliona barela dnevno, a danas – devet miliona. Četiri miliona barela više je nego što dnevno donesu Irak ili Iran, drugi i treći najveći proizvođač nafte u Opeku, organizaciji zemalja izvoznika nafte.

Veruje se da je Amerikancima vađenje nafte iz uljnih škriljaca isplativo po ceni od 70 dolara za barel zbog čega neki poznavaoci smatraju da je Rijad mahinacijama sa cenama u stvari hteo da odvrati SAD od daljeg razvoja tehnologije frekovanja. Istovremeno to znači da dalji pad cena energenata neće odgovarati ni SAD –da ne bi gurajući svoje konkurente i sami upali u ekonomsku provaliju.

Zbog svega ovoga šef Bele kuće Barak Obama nedavno je u intervjuu Si-En-Enu slavodobitno izjavio da nema ni govora da ga je Putin nadmudrio u novoj partiji na geopolitičkoj šahovskoj tabli jer ruski predsednik „upravlja kolapsom valute, velikom finansijskom krizom i ogromnim smanjenjem ekonomije. To ne izgleda tako kao da je on neko ko je nadmudrio mene ili SAD”.

Ipak, mnogi upozoravaju da su se Amerikanci malo zaneli i da će se njihov ćar ubrzo potrošiti. Pre svega, Putin ne pokazuje da će promeniti politiku prema Kijevu. Marun Katusa, autor knjige „Hladniji rat”, izjavio je za portal „Jahu njuz” da će pad cena nafte na kraju ojačati Rusiju jer je jeftiniji energent poželjniji za kupce, posebno za Kineze čija je ekonomija u porastu i „gladna” energije.

„Rusi godišnje imaju 200 milijardi dolara trgovinskog suficita. Imaju rezerve od više od 400 milijardi dolara. Povećali su zlatne zalihe. U odnosu na BDP, njihov dug je daleko manji od američkog”, ocenjuje Katusa.

Odbor za finansijsku politiku Banke Engleske je svojom procenom da će cena nafte dovesti do deflacije u evrozoni upozorio Ameriku da će možda biti ranjen njen glavni saveznik, EU.

Konačno, mešetarenje na tržištu energenata jača budućeg najvećeg američkog rivala – Kinu. Nije Amerika jedina koja će povećati proizvodnju zahvaljujući jeftinijim energentima. Banka Amerike procenila je da za svakih deset odsto pada cena nafte kineski ekonomski rast potencijalno raste za 0,15 odsto.