Paternalizam, moralna anomija i „vaspitne ćuške"

Paternalizam je moć zasnovana na brizi za drugog. Paternalistički odnos ima onaj koji na osnovu pozicije roditelja, vaspitača, nastavnika i stručnjaka (ali i rukovodioca, političara, duhovnog vođe, države i dr.) smatra da „zna bolje”, da mora da utiče na ponašanje drugog i da može da njime upravlja.

Paternalistički odnos je, po svemu sudeći, veoma omiljen u našem društvu. Roditelji govore deci: „Za tebe je najbolje da...”; „Samo ti uči, ostalo je naša briga”; „Mi ćemo uraditi umesto tebe, jer je to za tvoje dobro”; „Pusti, ja ću to bolje...”, a stručnjaci im paternalistički kažu da je „razumno fizičko kažnjavanje” („udarac otvorenom šakom po guzi”, kako je neki tumače, ili „vaspitna ćuška”, kako je naziva novinar „Politike”) poželjno ako je za „detetovo dobro”. Problem je što onome kome nameće rešenje paternalizam oduzima pravo na izbor i odlučivanje, kao i odgovornosti koje iz tih prava proizilaze.

U svojim čuvenim istraživanjima, na koja se poziva i dr Zoran Milivojević, američki psiholog Dajana Baumrajd je decu koja su najsamopouzdanija, najzadovoljnija, najradoznalija i sa najviše samokontrole pronašla u porodicama koje neguju tzv. autoritativni ili demokratski vaspitni stil. Prema njenim istraživanjima, taj vaspitni stil, za razliku od autoritarnog (zasnovanog na rigidnoj kontroli i disciplini, bez topline i razumevanja) i permisivnog (popustljivog, bez kontrole i jasnih pravila), neguju roditelji koji su kontrolišućii koji imaju visoke zahteve zrelosti, alisu itopli, racionalniiotvoreniza jasnukomunikacijusa detetom. Dakle, autoritativni ili demokratski stil vaspitanja odlikuje jedinstvena kombinacija kontrole i pozitivnog ohrabrivanja detetovih autonomnih stremljenja.

Da li vama taj stil nalikuje na gore opisanu sliku paternalizma? Meni ne. Štaviše, na osnovu iskustva istraživanja sa porodicama i na osnovu roditeljskog posmatranja i praćenja okruženja u kome odrasta moje dete, rekla bih da u našem društvu preovlađuje paternalistički vaspitni stil, zasnovan na anomičnoj relativizaciji morala – nepoštovanju normi i pravila, nepoštovanju i neuvažavanju drugih i osporavanju autoriteta (pozicija i ličnosti).

Kakvu poruku dobija dete čiji se roditelj izdere na vaspitačicu koja mu se požali da ono bije drugu decu? A kakvu kad se roditelj svađa sa učiteljicom? A kakvu kada mu roditelj ne samo dozvoljava da izbegne kontrolni u školi (obećava da će mu napisati opravdanje), već ga podučava kako da prepisuje na istom? Poruke su: sve je dozvoljeno, ako imam koristi od toga i niko mi ništa ne može. Kakav su u očima deteta autoritet roditelji, a kakav nastavnici kada se raspravljaju i pogađaju oko detetove ocene?

I ovi roditeljski postupci ukazuju da se naše društvo suočava sa moralnom anomijom, koja se kao obrazac prenosi i na decu. Pored toga, u društvu gde je sistemska korupcija zahvatila sva tkiva i u kome je nasilje prisutno od vrtića, škole, preko porodice do radnog mesta, stadiona, ulice, pa i državnih institucija, veoma je opasno zagovarati da se kontrola detetovog ponašanja ostvaruje primenom fizičke sile, a iskazivanje ljubavi poistovećivati sa popustljivošću.

Za uspostavljanje kontrole i sticanje autoriteta neophodno je da roditelji budu jasni i dosledni u svojim zahtevima šta od deteta očekuju, šta i zašto nije dozvoljeno ponašanje, da neguju i podstiču njegovu samostalnost, da ga uče razumevanju – da mu stalno daju do znanja da ga razumeju i da ono treba da razume druge, da ne čini drugima ono što ne voli samo da doživi, da poštuje druge i da im pomaže, da ga uče saosećanju i solidarnosti. To je ne samo neophodno, već i dovoljno za roditeljsku kontrolu i autoritet i isključuje bilo kakvu primenu fizičke sile kao nepoželjnu i nedopustivu. Međutim, ako je roditeljsko ne relativno i zavisno od okolnosti (pa će dete vrištanjem iznuditi da mu se kupi šta god je poželelo, jer je roditelja sramota u punoj prodavnici), ako se detetu toleriše ponašanje kojim ugrožava druge i proglašava nestašlukom, ako se dete priprema da se u životu snalazi ne obazirući se na pravila, autoritete i druge ljude, onda „vaspitna ćuška” („razumno fizičko kažnjavanje”) nikako nije izraz roditeljskog autoriteta, brige i discipline, već besmislena agresija. A nje u ovom društvu ima previše.

Profesorka na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu