Na brdu bila i – ostala

Sirogojno je još u vreme bivše Jugoslavije postalo nadaleko poznato selo po tome što je dobilo prvi Muzej narodnog graditeljstva.Dve zlatiborske okućnice, idilično svedočanstvo kulture stanovanja u zlatiborskom kraju u 19. veku i početkom 20. veka, posetili su milioni ljudi iz mnogih krajeva zemlje i sveta. Ovaj jedinstveni muzej pod otvorenim nebom, pod nazivom „Staro selo”, koji je u toku svoje gradnje dobio status „Spomenika od izuzetnog značaja za kulturu srpskog naroda”, dvadeset šest kilometara udaljen od turističkog centra Zlatibor, kao i sve drugo, nije bilo lako izgraditi. Da ljudi iz nadležnih republičkih institucija i mnogobrojni saradnici, kao i tadašnja organizacija „Sirogojno”, koju je predstavljala etnolog Bosa Rosić, jedan od autora ovog značajnog projekta, nisu imali dobru volju, ko zna da li bi prenošenje, postavljanje i rekonstrukcija više od 40 autentičnih starih brvnara ikada bili sprovedeni u delo.

Kada je 1966. godine Bosa prvi put došla u Sirogojno, ništa od toga još nije postojalo, čak ni u njenoj mašti. Tamo se ona se pojavila iz čisto egzistencijalnih razloga.

– Bilo mi je devetnaest godina, tek što sam završila srednju školu. Roditelji nisu mogli da me izdržavaju i preko neke jake veze našli su mi posao u Sirogojnu. Užas! Ne možete da zamislite kakva je to bestragija bila. Zadružni dom, kafana, škola, crkva, koral za konje kao u vesternu, makadamski put i kuće razbijenog tipa, gde koja. Slepo crevo, dalje nema. A moja roditeljska kuća nalazila se blizu glavnog puta i sve mi je bilo dostupno. Čim izađem, imam autobus za sve pravce, prema Užicu, Čajetini, Zlatiboru, prema moru…  – tako pamti taj prvi utisak.

Bila službenik, kafe kuvarica, manekenka…

Sva „pokisla” otišla je kod direktora na razgovor. Rekao joj je da će je zvati u januaru, a bio je decembar. Snašla se za prenoćište i sutradan se „prvim jutarnjim” vratila kući. U međuvremenu je za svoju dušu upisala književnost na Višoj pedagoškoj, pošto je to mnogo volela, ali ubrzo je morala da prekine studije. Čekalo ju je radno mesto službenika u Zemljoradničkoj zadruzi. Našli su joj i stan dva kilometra od centra Sirogojna. Posle izvesnog vremena prešla je u pogon domaće radinosti, „Zlatiborka”, koji je u okviru Zemljoradničke zadruge osnovala Dobrila Smiljanić.

– Radile smo u zadružnom domu. Kancelarija nam je bila pregrađena lesonitom, a grejale smo se na đačku peć. Pošto je sulundar probijen kroz krov, tu je stalno curilo kad pada kiša, pa smo na peći držali lavor, da u njega kaplje i ne cvrči. Ali ne znaš da li je gore kad cvrči ili kad kaplje. Ja i sad nervni slom dobijam kad čujem kako kaplje voda – otkriva Bosa.

Domaća radinost je poslovala sa pozitivnim rezultatima, pa su počele da razmišljaju da se odvoje od zadruge, jer je kočila njihov razvoj.Najveći problem je bio naći tržište.

– Isporučivale smo džempere „Narodnoj radinosti” u Beogradu, međutim, direktor prodaje hteo je samo sivu boju. Muški džemper crvene boje – vi niste normalne, govorio nam je – seća se Bosa glasno se smejući.

–Sticajem okolnosti, Dobrila je postala i modni kreator, pa je posao ipak počeo da se razvija i širi. Prvo su dolazile pletilje iz najbliže okoline, a onda i iz udaljenijih mesta. Osamdesetih godina dostigle smo vrhunac. Bilo je obuhvaćeno 2.000 žena sa područja pet opština. Tada smo se konačno izdvojile iz zadruge i pripojile beogradskom „Ineksu“. Ali, najviše nam je, zapravo, pomogao „Jugoeksport”, kada se priključio prodaji naših proizvoda, jer nisu bili ručno pleteni proizvodi siromašnih seljanki koji se prodaju po vašarima i pijacama, već najekskluzivniji modni proizvodi koje su sa ponosom nosile i filmske dive i kraljevske princeze. Za te kreacije darovita kreatorka dobila je najveće evropsko priznanje, „Priznanje za doprinos visokoj modi Evrope” za 1977. godinu –sa radošću se seća tih dana.

S obzirom na to da je Bosa bila vrlo skladno građena, konfekcijski broj 38, u milimetar, svaki model je prvo ona probala, da vide da li je dobar, pa ga je tek onda merila, upoređivala sa izdatom vunom i pisala naloge da bi pletiljama bio isplaćen zarađeni novac. Uz to, bila je, kaže, i kafe kuvarica i manekenka i finansijski službenik, organizator kulturnih manifestacija i modnih revija, koje su se tih godina održavale u Sirogojnu. Pošto je radila kao „crnac”, preduzeće „Ineks” poslalo ju je godinu dana u Englesku da uči jezik.

Sedamdesetih godina Bosa je upisala i fakultet, i to zahvaljujući našem kolegi novinaru Žiki Živuloviću Serafimu.

– Kad je došao u Sirogojno da pravi reportažu, otišli smo kod prote Smiljanića, koji je imao veliku biblioteku. Serafim je tu pronašao „Zlatnu granu” Džejmsa Džordža Frejzera i rekao mi: „Pročitaj ovo i reši da li ćeš, i šta, da studiraš!” Pre toga sam razmišljala da upišem istoriju umetnosti, međutim, kada sam pročitala tu knjigu, odlučila sam se za etnologiju i vanredno završila studije. U svim planovima koje je Dobrila pravila stalno je bilo prisutno očuvanje narodne tradicije i radinosti, tako da je moja struka bila sasvim bliska tome – konstatuje Bosa.

Radni vek posvetila i životu srpskog naroda

Osim tih žena koje su radile rukotvorine, odlučile su da uključe i muškarce, koji bi proizvodili replike raznih predmeta karakterističnih za zlatiborski kraj i prodavali ih kao suvenire. Pošto njih nisu mogle da organizuju na isti način kao pletilje, Života Marković, u to vreme direktor Muzeja u Užicu, predložio je da se razmisli o mogućnosti da se prenese nekoliko starih drvenih kućica, pa da se podrumi urede za radionice, a u gornjim prostorijama da se izlažu ti predmeti. Tako je kresnula varnica!

– Pozvali smo stručnjake nadležnih službi da nam pomognu u realizaciji tog projekta. Mi smo to zvali etno-kutak. Međutim, nismo imali prostor gde bismo te brvnare postavili. Seljaci ne daju zemlju ni za kakve pare. Onda nam pop Mišo, prote Smiljanića sin, ustupi deo crkvenog poseda, zauzvrat mi njemu napravimo trpezariju. Potom smo formirali tim za izradu idejnog projekta budućeg muzeja koji su činili: doktor nauka Nikola Pantelić, etnolog iz Etnografskog muzeja iz Beograda, doktor Dušan Drljača, etnolog iz Etnografskog instituta SANU, arhitekta Ranko Findrik, iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i rukovodilac projekta, i ja, kao etnolog i rukovodilac radova ispred organizacije „Sirogojno”. I krenuli smo sa terenskim istraživanjima – kaže ponosno.

Sa Rankom je obišla, kaže, na hiljade kuća u celom Zlatiborskom okrugu. Usput je bilo i dogodovština na pretek.

– Jednom prilikom, u novembru, idemo tako i stignemo do Katušnice. Da pređemo, kad – nema ćuprije. Naš službenik Šuljaga, koji se cenkao sa vlasnicima brvnara koje smo otkupljivali, imao je čizme, uzme me u naručje i prenese me, a Ranka, fino čeljade iz otmene porodice, stavi na krkače. Ali, zasmeje se i ispusti ga kad su bili nasred reke. Ja gledam i valjam se od smeha – sva se ozari dok prepričava te svoje lepe doživljaje. Ali, već sledeća rečenica je ponovo uozbiljuje.

– Istovremeno sam obavljala sve poslove kao i do tada, radeći po 16 sati dnevno, jer je Sirogojno bilo u takvom prosperitetu da nisam mogla da spavam od naroda koji je dolazio. Počela sam da se gubim od silne priče o etno-parku, o turizmu na Zlatiboru, o razvoju cele Srbije...

Radeći na izgradnji Etno-parka u Sirogojnu, etnolog Bosa Rosić je svoj četvrtvekovni rad posvetila i proučavanju života srpskog naroda i narodne arhitekture ovoga kraja. To joj je bila uža specijalnost. Ali, profesor Zoran Petrović, arhitekta, koji se takođe bavio narodnom arhitekturom, rekao joj je da mora da počne i da piše, jer sve što nije zapisano kao da se nije ni dogodilo.

– Mnogo mu hvala. Poslušala sam ga i zahvaljujući tome sam, posle 25 godina, prešla u Muzej u Užicu. Tamo sam veliki deo profesionalnog života posvetila onome što sam oduvek žarko želela – pisala sam o običajima, verovanju... – ističe Bosa, inače član Udruženje Književnika Srbije, a od pre neki dan i dobitnica Vukove nagrade, prestižne na polju nauke ili umetnosti, koja će joj zvanično biti uručena u januaru.

– U Muzeju u Užicu radili smo na zaštiti porušenih crkava na području našeg regiona. Zainteresovala sam se i za manastirske posede i ljude koji su na njima živeli, što mi je, kao etnologu, bilo vrlo interesantno. Potom sam počela da proučavam narodne spomenike od turskog vremena naovamo. Napisala sam i nekoliko knjiga o time. Prva je, pod naslovom „Šarena sela”, monografija sa područja pribojske i čajetinske opštine, za koju sam dobila međunarodnu Masarikovu nagradu. Posle je usledila knjiga „Pomenici na kamenu” koje je narod podigao ustanicima Prvog srpskog ustanka. Vaša novinarka iz „Politike” Dragana Bukumirović napisala je da su moje knjige „spomenici spomenicima” – citira Bosa, što najsažetije prikazuje njen doprinos jer proučava i spomenike srpskog naroda koji, kao nacionalna manjina, žive u zemljama u okruženju.

I ne staje, ima planova napretek.

– Već sam obradila celu Rumuniju, registrovala više od 20.000 nadgrobnih spomenika srpskog naroda. Sad nema toliko ljudi koji žive tamo, ali ih ima na spomenicima. Još jedna sezona mi je potrebna da obradim i Mađarsku. Bila sam na snimanju terena i u Albaniji i tamo sam se divnih čuda nagledala. To tek treba detaljno da se istražuje. Ostaje mi još severna Italija,naročito je interesantno srpsko groblje u Trstu, koje se smatra jednim od najlepših grobalja na svetu. Ono je u istom rangu sa Per Lašezom u Parizu. Ja, nažalost nisam bila na tom groblju, a bila sam više puta u Trstu, povodom čega su svi nekad išli... Trebalo bi napokon da štampam i monografiju o srpskom narodu u Rumuniji, koja je sastavni deo projekta Akademije nauka, međutim, Ministarstvo za kulturu je ostalo potpuno nemo na moj zahtev, mada su uložili oko tri, četiri miliona za istraživanje. To me najstrašnije vređa! – govori žustro, a njeno nezadovoljstvo se povećava i zbog toga što Beograd, po njenom mišljenju, pravi provinciju od unutrašnjosti i putem štampe, jer u novinama nisu zastupljeni isti tekstovi o njima kao o Beograđanima.

------------------------------------------------------------------

Poruka u boci

– Kuća u kojoj sam se rodila, 15 kilometara odavde prema Užicu, bila je na brdu. Sa tog mesta gledala sam, kao na dlanu, celo moje selo, gledala sam oblake, rađanje i zalazak sunca. Zato je za mene jedino logično mesto za kuću uvek bilo – brdo. Kada sam se udala, moj muž je imao kuću na Zlatiboru, pa sam se preselila kod njega. Dotad sam živela u Sirogojnu i mislila sam da je to najidealnije mesto na svetu i da tamo treba i da umrem. Bože sačuvaj, da sam ostala, umrla bih od muke, kao moje kolege koje su ostale bez posla kad im je firma propala. Posle muževljeve smrti odlučila sam da ostanem na Zlatiboru. Poslednje tri-četiri godine živim na Jevrejskom brdu, dva kilometra od Kraljevih voda. Prilikom kopanja temelja za ovu kuću, koja je građena 1961. godine, našli su jednu povelju koja se nalazila u flaši, zakopana. Jevreji su ostavili trag, nažalost nisam mogla da dođem u posed tog papira, jer se ne zna ko ga je uzeo. Svi podaci o nestalim vlasnicima su, pretpostavljam, bili u flaši – pripoveda ova energična žena puna duha, koju smo posetili jednog hladnog jesenjeg dana na Zlatiboru.

Ne zna se šta je lepše, ta kuća ili pogled sa 1.100 metara nadmorske visine. Uvek je idilično, čak i kad je magla.

– Svi se oduševe. Neki mi kažu: iznajmi mi samo metar ispred kuće, da mogu da stavim stolicu i da gledam u daljinu. Letos sam imala stampedo kroz kuću, jer je non-stop padala kiša, pa ljudi nisu mogli da šetaju, nego onda, ’ajd kod Bose. Sedimo, pričamo, čitamo… – kaže Bosa koja ume i sebi i drugima da priušti trenutke uživanja, iako je stalno tamo-vamo, s obzirom na to da aktivno živi i radi punom parom kao i pre.

------------------------------------------------------------------

Lopta – nagrada za znanje

– Jedino što pamtim iz detinjstva jesu slova. Nisam plela, nisam vezla, ali naučila sam da čitam i da pišem u četvrtoj godini, a u petoj sam već pravila hepeninge u mojim Rosićima, čitajući pesmarice na prelima. Znam milion pesama u desetercu napamet, jer je moj tata bio guslar. Onda sam sa pet i po godina pobegla u školu. Nastala je panika. Pođu da me traže. Mislili su da sam upala u bunar. Prevrnuli su celo selo, dok im neki ljudi nisu rekli da su me videli da sam sa đacima otišla u školu. Ja u učionici, otvaraju se vrata i moja majka Milojka ulazi u učionicu sa prutom u ruci! Srećom, učiteljica me je zaštitila. Posle sam bila najbolji đak i, kao nagradu, dobila knjigu i crveno-plavu loptu iz američkih paketa. Tada su postojale samo krpenjače, pa je ta lopta bila pojam za decu...

------------------------------------------------------------------

Baka Ljubinka je kuma

Naziv „Staro selo” muzej je dobio kasnije, i to na pomalo neobičan način.

– Sretnem jednom baka Ljubinku Matović, pletilju iz Sirogojna, koja je čuvala decu jednog mog kolege, i pitam je: „Gde si to bila sa decom?”, a ona mi odgovori: „U ovom tvom starom selu.” Odmah sam to zapisala i predložila da se muzej tako zove. To je prihvaćeno, pa mi smeta kada kažu etno-selo – naglašava autorka etno-parka.