Povesničko tra-la-la

Intervju objavljen u „Večernjim novostima“ (14. decembar): „Ultimatumi Srbiji i danas su bolni kao onaj iz 1914“, izazvao je je mnogobrojne komentare, među njima i kritiku mladog povesnika Borivoja Miloševića, koji se oglasio u „Politici“ deset dana kasnije („Mladobosanci nisu bili puki beogradski pioni“, 24. 12.). Njegove zamerke i komentari napisani su na podsticaj njegovog starijeg kolege čije se ime pominje u tekstu. Milošević još nema izgrađeno mišljenje, te je primoran da se stalno na nekog poziva (Fišer, Kantrovic, Mikić, Bjelajac). Tekst odiše neozbiljnošću i nemarnošću, te se stiče utisak da intervju nije pažljivo pročitao, kao ni moju knjigu – „Princip Gavrilo (1895–1918). Ogled o nacionalnom heroju“, u izdanju „Večernjih novosti“ (2014).

Nigde nisam tvrdio da ideja za atentat nije ideja mladobosanskih revolucionara, to tvrdim i u knjizi i u intervjuu, te je neosnovana primedba iskazana početnom rečenicom i naslovom teksta. Da se moj kritičar potrudio da bar malo bude ozbiljniji, ne bi nikada napisao, povezujući me sa Fricom Fišerom, što, priznajem, svojim imenom i delom ne zaslužujem: „Princip kao da je pretpostavljao kako će se sto godina kasnije pojaviti pisci poput Radoša Ljušića...“, da bi „opovrgli istinu i bacili tamu na događaje koji su obeležili početak prošlog veka“. Optužba neosnovana i preteška, budući da sam i u knjizi i u intervjuu tvrdio da je Vidovdanski atentat povod a ne uzrok izbijanju Prvog svetskog rata“. Fric Fišer je Sarajevskom atentatu posvetio svega dve rečenice, ne pomenuvši ni Principa ni Apisa, osobe sasvim beznačajne u njegovoj teoriji o krivici i odgovornosti carske Nemačke za izbijanje Velikog rata.

Sledeća primedba odnosi se na moju tvrdnju u intervjuu da vlada Kraljevine Srbije nije preduzela sve mere da spreči Vidovdanski atentat. Milošević iznosi samo dve činjenice, obe netačne i sasvim površne, kao i sve što je napisao u svom tekstu: 1) Da „nije bilo pouzdanih informacija u koju svrhu je bilo namenjeno“ oružje koje je preneto u Bosnu i 2) Da Apisovo priznanje o organizovanju atentata „ne mora nužno biti tačno“, i da je bio samo saučesnik a ne i organizator i podstrekač atentata. Celo poglavlje u knjizi o Principu („Od Beograda do Sarajeva“) posvetio sam nabavci i prenosu oružja iz Srbije u Bosnu. Koliko je primedba mog kritičara besmislena, govori bezbroj činjenica i dokaza, pre svega objavljeni dokumenti SANU, kao i priznanje samih atentatora i njihovih saučesnika na suđenju. Šta tek reći o njegovom rasuđivanju kada je prenos oružja atentatora preko Drine pokušao da zamaskira „različitim formama krijumčarenja robe i oružja“! Ovakvo nepoznavanje događaja i činjenica retko se susreće i kod neozbiljnih istoriografa.

Što se tiče Apisa, šefa Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba i najpoznatijeg crnorukca, dve činjenice su nepobitne: 1) Odobrio je beogradskoj trojci mladobosanskih atentatora da ubiju prestolonaslednika Ferdinanda. 2) Na Solunskom procesu priznao je da je organizovao atentat, zbog čega je bio i osuđen na smrt. Usled ograničenosti prostorom, čitaoce upućujem na poglavlje „Srpsko suđenje u Solunu“ u svojoj knjizi o Principu, gde će naći više podataka o ovom zagonetnom obaveštajcu i njegovom učešću u Vidovdanskom atentatu.

Sve navedeno, kao i više drugih nesuvislih primedbi, koje ne zaslužuju osvrt, poslužilo je Miloševiću da ospori moju tezu da je vlada Kraljevine Srbije odgovorna „što nije preduzela sve mere da spreči taj čin“. Ističem da vlada Kraljevine Srbije nije učestvovala u organizovanju Vidovdanskog atentata (ako može da se izuzme iz ove radnje Apis) i nije odgovorna za izbijanje rata. Ali jeste odgovorna zato što posredstvom obaveštajne i diplomatske službe nije preduzela sve moguće mere da do ubistva ne dođe. Vlada je morala to da uradi, ne zbog Austrougarske i Nemačke, koje su priželjkivale rat, već zbog sebe, svoje države i svog naroda.

U kolopletu nejasnih pogleda i stavova, pa i optužbi, optužen sam da menjam svoje stavove pod uticajem političkih struja i da sam „prirodno za evropske integracije“. Naglašavam da se u intervjuu nisam izjašnjavao o evropskoj integraciji Srbije, pa sam začuđen kako je došao do ovakvog zaključka. Kritičaru je i ta optužba nedovoljna, pa mi spočitava još i to da ne bih smeo da menjam „naučni pristup istorijskoj istini“. O Vidovdanskom atentatu i o Gavrilu Principu pisao sam samo u knjizi i o tome sam dao intervju za „Večernje novosti“, i to je sve kad je reč o ovoj temi. I da sam hteo nisam imao vremena da menjam svoj „naučni pristup“, ne menjam ga ni u ovom odgovoru, i stojim iza iznetih ideja i stavova.

Milošević me proglašava čak i avanturistom zbog koga je „istorijska nauka izgubila svaki smisao“. To je već previše i za jednog početnika lakrdijaša, za koga znam da nije napisao nijedno vredno delo, a usuđuje se da svog kolegu sa univerziteta toliko ocrni, kao kakav vrhovni istoriografski gromovnik. A njegovo ime prvi put sam pročitao u „Politici“ (verujem i većina čitalaca), i bilo bi lepo da „talentovani“ mladi povesnik svojim delom povrati smisao posrnuloj srpskoj istoriografiji.

I, na posletku, mladi povesnik mi imputira da sam okarakterisao Principa kao teroristu, izjednačivši moje pisanje sa „izjavama jednog visokog političara iz okruženja“. Otkud Miloševiću nedostatak hrabrosti da navede ime tog slavnog „političara iz okruženja“ kojeg barabari sa mnom u nečemu što je gola neistina. Cela knjiga o Principu napisana je s namerom da pokaže, što se vidi iz podnaslova – „Ogled o nacionalnom heroju“, kao i iz intervjua, da Gavrilo nije terorista već dostojan naslednik Miloša Obilića. Ovim „mudrim“ rečima pridodao je, a nije mi jasno na osnovu čega, da se zalažem da u EU treba da uđemo bez Principa i sa zgaženim principima.

Aferim, nesamostalni povesniče, poborniče srpske posrnule tra-la-la istoriografije.

Profesor univerziteta