Kineze ne plaši recesija

Iako su privrede SAD i Kine postale međuzavisne poput sijamskih blizanaca, a juan se u toku kineskih reformi čvrsto vezao za dolar, Kinezi ne veruju da će američka recesija – prva u vreme u kome najmnogoljudnija nacija sveta igra važnu ulogu u međunarodnoj podeli rada – teže pogoditi ekonomski život njihove zemlje i bitnije usporiti dinamiku njenog razvoja.

Ovo uverenje se ne zasniva samo na procenama Svetske banke i MMF-a da će zemlje u razvoju sa visokim privrednim rastom, poput Kine i Indije, manje od razvijenih osetiti ekonomski zastoj u SAD, jer se „razvijaju nezavisno od tradicionalnih industrijalizovanih sila”. Kineski stručnjaci, osobito oni koji imaju iskustva u ekonomskoj saradnji sa SAD, imaju razrađenija, a pri tom i prilično smela, tumačenja američke situacije.

Informacije o recesiji registrovane su u Kini munjevito i odmah su bile propraćene nervozom brokera i investitora i padom akcija najpre na Hongkonškoj, a potom i na Šangajskoj berzi. Ali nervoza, koja je nesumnjivo odraz svesti o velikoj trgovinskoj i ekonomskoj međuzavisnosti Kine i SAD, nije trajala dugo. Prva reagovanja ekonomskih stručnjaka bila su već znatno mirnija. Ona se svode na procenu da će recesija u SAD verovatno uticati da se stopa privrednog rasta Kine smanji sa prošlogodišnjih 11,4 odsto na osam do devet odsto. To bi moglo i da ohladi „pregrejanu” privredu, što vlada dosad, uprkos vanrednim merama, nije postigla. „Hlađenje” bi možda smanjilo godišnji rast standarda sa prošlogodišnjih 10 odsto na osam odsto. Ali običan čovek u svakodnevnom životu to ne bi morao da oseti kao neki težak udarac.

Druga značajna posledica američke recesije mogla bi da bude premeštanje fokusa kineske privrede sa zahuktalog izvoza na jačanje unutrašnje potrošnje. Kina je sama postala svesna neophodnosti da u unutrašnjoj potrošnji dobije, uz izvoz, još jednu motornu snagu proizvodne privrede. (To je bila i sugestija samih Amerikanaca, ponajviše izražena kroz zahteve da Kina revalvira juan u odnosu na dolar i tako faktički poskupi svoj izvoz u SAD, a olakša američki izvoz na kinesko tržište).

„Čajna dejli” čak tvrdi da bi „značajniji ekonomski zastoj u SAD mogao da pomogne Kini da od izvozom motivisane privrede izgradi privredu zasnovanu na potrošnji”. Proces bi bio „bolan” i morao bi da teče postupno da ne bi došlo do naglog skoka cena i pojačanog inflacionog trenda.

Zbog poplave američkog tržišta kineskom robom široke potrošnje i ogromnog suficita Kine u trgovini sa SAD (237,5 milijardi dolara zaključno sa novembrom prošle godine), prva je pretpostavka da će pad kupovne moći Amerikanaca najpre pogoditi kineske izvoznike.

Kineski ekonomisti, međutim, iznose nešto drukčije pretpostavke. Prva od njih zasniva se na činjenicama da u SAD, uprkos ogromnom trgovinskom debalansu u korist Kine, odlazi samo 16 odsto kineskog izvoza, što je u bruto domaćem produktu zemlje učešće od jedva osam odsto. Proizvodna privreda Kine jeste usmerena na izvoz, ali ne neophodno na izvoz samo u SAD i u razvijene zemlje, gde i uvozne barijere mogu da budu vrlo visoke. Suočivši se sa protekcionističkim merama najpre u SAD, Evropskoj uniji i Japanu, u koje odlazi 48 odsto njenog izvoza, Kina je uspela da međuvremenu diversifikuje svoju spoljnu trgovinu. Sada 37 odsto njenog izvoza odlazi u zemlje Afrike i Latinske Amerike.

Druga važna teorija među ekonomistima jeste da će – kako to u „Šangajskom dnevniku” tvrdi Mej Sinju (Sinju), istraživač u Kineskoj akademiji za međunarodnu trgovinu i privrednu saradnju – „ekonomski zastoj nagnati Ameriku da smanji ukupan uvoz, ali ne i potražnju za manje skupom robom, pa i za uvozom takve robe”. Ako, dakle, američki potrošači budu morali da stežu kaiš, kupovaće jevtiniju robu, a ona dolazi iz Kine. Naravno, sve zavisi od dužine trajanja, dubine i razmera recesije, odnosno od potrebe SAD za eventualnim uvođenjem dodatnih zaštitnih mera.

Posebno je smela pretpostavka ovog istraživača da bi SAD u novonastalim okolnostima, u kojima je teže biti „zahtevan i konzervativan” u trgovini, mogle biti fleksibilnije u poimanju i predusretljivije u tumačenju kineskih zahteva za uvoz moderne tehnologije i opreme. U takvim prilikama se događa da čak i cena proizvoda pada, kaže on. Ali, ako toga ne bude, verovatno će opasti američki pritisak na Kinu da revalvira juan.

Nema javnih nagoveštaja o tome šta bi Kina sada mogla da uradi na finansijskom tržištu SAD sa svojim deviznim rezervama, koje su, inače, u ovu godinu ušle sa akumulacijom od jednog biliona i 455 milijardi dolara.

Deo tih rezervi – oko 200 milijardi dolara – dodeljen je samostalnom Kineskom investicionom fondu, koji je nedavno izvršio pravi prepad na Volstrit, kad je za pet milijardi dolara kupio akcije mamutske američke finansijske kompanije „Morgan Stenli”. Drugi deo, u iznosu od oko 400 milijardi dolara (prema američkim podacima od 4. septembra prošle godine), zatečen je u američkim državnim obveznicama u trezorima Federalnih rezervi SAD, kad je kamatna stopa pala sa 4,25 odsto na 3,50 odsto.

Hoće li Kinezi taj novac sada povući, odnosno delimično pretvoriti u evre i jene, što bi doprinelo produbljenju recesije u Americi, ili će ga koristiti da, kao malobrojni investitori koji ne beže od niskih kamata, kupuju američke firme – teško je reći. A za kupovinu imaju proveren razlog: roba proizvedena u Kini bolje se prodaje na svetskom tržištu pod poznatim brendovima.