Sunovrat stočarstva nije nastao na mah

Mrštili smo se, čudili pa i ljutili zbog uvoza belog luka iz Kine, a navikli smo se kasnije da jedemo svinjsko meso iz Hrvatske i Mađarske. Umesto da je izvoznik – agrarna Srbija uvozi, jer nema dovoljno svoje stoke, plodova i hrane. Kinezi bi rado kupili srpsku jagnjetinu, ali mi jedva da je imamo za sebe. Za poljoprivrednika, koji je prestao da gaji stoku, a takvih je na hiljade, pa i za selo u kome ima mnogo praznih staja i pustih utrina kaže se: „Ni repa – ni papka!”

Sunovrat stočarstva nije nastao na mah, preko noći. On je neumitna posledica decenijskog zapuštanja i napuštanja poljoprivrede i sela, a ponajviše dugotrajnog prevaljivanja rizika, zbog cenovnih poremećaja, na leđa nezaštićenog stočara. Držanje stoke je bilo poput kocke: nekad može da se posreći i donese neki dinar, ali češće je bilo gubitka! Klanice (sve od reda u privatnom vlasništvu) nisu marile za stradanje stočara. Sebični i alavi vlasnici imaju na umu samo svoj interes i ne brine ih ako oštećeni stočari, zbog ponovljenog gubitka, rasprodaju ili pokolju stado i zareknu se: „Nikad više!”

Da ne pominjem neuredno plaćanje, zakidanje na meri, kalu. Zbog nesklada u poslovnim odnosima stočara i klanica – stočarstvo je postalo visoko rizičan posao. Ni jedna klanica, ni danas, ne nudi dugoročne uslove, kakvu-takvu sigurnost, u prvom redu otkupnu cenu, koja će bar da pokrije troškove uzgoja i tova. U Srbiji ne živi zakon prosečne profitne stope po kojem svi učesnici u lancu, u ovom slučaju stočari, fabrike stočne hrane i, na kraju, klanica, imaju pravo na deo profita. Ukoliko ne dobiju svoj deo – lanac se kida, jedan beočug nedostaje i nastaju poremećaji.

Zato ni klanicama ne cvetaju ruže. Neke su zatvorene jer nemaju stoke za klanje, a neke opstaju jer uvoze stoku iz Hrvatske, Mađarske, a događa se i da prerađuju zamrznuto goveđe meso čak iz Brazila i Argentine! Stočarstvo u Srbiji je bukvalno desetkovano. U Zmajevu, većem selu, sa 1.400 „numeri”, nekad je bilo 900 krava. Danas samo Josip Murgač i njegov sabrat Zoltan Sinko imaju 50 krava. Drže ih ne zbog toga što vole da u svom dvorištu slušaju njihovo mukanje već zato što od toga imaju koristi, zarađuju! Smanjenjem broja stoke, u Srbiji je proređeno đubrenje njiva nezamenljivim stajnjakom. Kažu paori da većina njiva poslednjih tridesetak godina nije videla prikolicu stajskog đubreta! To je uzgredna, ali ogromna šteta jer je plodnost njiva smanjena. Ali taj podatak malo ko uzima u obzir.

Ovo je naša, srpska priča. Ovakve priče nisam čuo u Danskoj i Holandiji. Zašto? Odgovor je jednostavan: mlekare, klanice, fabrike šećera su u tim zemljama osnovali ujedinjeni farmeri. Uspostavljen je poslovni sklad i u korenu sprečen sukob interesa. Nema sporova oko visine otkupne cene i sumnjičenja zbog ocene kvaliteta. Taj snažni kooperativni pokret doneo je Holandiji i Danskoj stalan rast proizvodnje, viškove hrane i izvoz od više desetina milijardi evra.

Formula je prosta i izvodljiva u svakoj zemlji. Zvuči neverovatno, ali pre 100 godina je bila prihvaćena i u Srbiji. Tada su nicale vinogradarsko-vinarske zadruge u Sićevu, Smederevu, Jovcu. Bile su uspešne firme, poslovale sa dobitkom. Ali početkom pedesetih godina prošlog veka u zadružni pokret se umešala Komunistička partija i pozatvarala ta „kulačka gnezda”. Osnivači – seljaci lišeni su prava da domaćinski upravljaju svojom „drugom kućom”.

Bio sam očevidac tog nasilja i ovi redovi su pokušaj da se ukaže na uzroke pustošenja sela, pašnjaka i pražnjenja staja, uz uvoz mesa iz tuđine. Ali i putokaz kako bismo mogli (bude li pameti) da rešimo bar jednu, ali krupnu, nedaću srpske poljoprivrede i još neugašenih sela.

Novinar, predsednik Pokreta „Bogata Srbija”