LIBANSKI VINOGRAD

Slučaj je hteo da sam nedavnu priliku porodičnog slavlja iskoristio da otvorim sačuvanu flašu sjajnog libanskog vina „ksara”. Potom sam iste večeri na Internetu čitao izveštaj izraelske komisije koja je ispitivala način vođenja rata u Libanu 2006. godine.

Vino i Internet vratili su me u krvavo leto. Podsetili me, prvo, da se uspešni ratovi ne završavaju istragama već pobedničkim paradama i, drugo, da bliskoistočni ratovi ne rešavaju suštinski problem opstanka Jevreja i Arapa.

Iako je tada proglasio pobedu, Izrael se suočio sa neprijatnim saznanjem da nije vojno slomio šiitsku miliciju Hezbolaha ili je „teroriste” sprečio da ispali 4.000 raketa na Izrael.

Analiza političkih i vojnih dimenzija operacije Izraela u Libanu prepuštena je nezavisnoj vladinoj komisiji koju predvodi bivši sudija dr Elijahu Vinograd. Komisija je došla do zaključka da je rat bio „veliki i ozbiljan” neuspeh, jer vojni i politički lideri nisu imali jasnu strategiju, čime su dopustili da budu „uvučeni” u neodlučne kopnene operacije.

Hrabar, istinit i po Izraelce bolan zaključak. Primenjujući američki model brutalnog razaranja iz vazduha, koji je doživeo fijasko od Kandahara do Faludže, Izraelci su u situaciji da im je libanski rat ozbiljno načeo vojnu reputaciju. Podjednako loše bilo je i na zemlji: u poslednjih 24 časa rata, hezbolasi su ubili 33 izraelska vojnika označavajući kraj kopnene ofanzive koju je premijer Ehud Olmert najavljivao sa pompom, poput Džordža V. Buša kada je pre pet godina Irak proglasio „ostvarenom misijom”.

Izrael je, piše u izveštaju koji kritikuje vojnu komandu, imao dve opcije: energičan, brz i razarajući udar na hezbolahe, ili strpljivo planirane operacije na terenu. „Činjenica da je Izrael ušao u rat pre nego što se odlučio koju će opciju da odabere, i bez izlazne strategije... predstavlja ozbiljan neuspeh koji je uticao na čitav rat”.

Maja prošle godine ista komisija došla je do zaključka da su premijer, ministar odbrane i načelnik Generalštaba najodgovorniji za „ozbiljne promašaje” i „nekompetentnu” pripremu i rukovođenje prvih pet dana rata.

Ne plačite za mrtvijem niti ga žalite; nego plačite za onijem koji odlazi, jer se neće više vratiti niti će vidjeti svoje postojbine. Ovim citatom iz Knjige proroka Jeremije, Vinogradova komisija nagnala je na razmišljanje sve one koji žive s iluzijom nepobedivosti – olako se, neuko i bez plana oslanjajući na silu.

Ali, ponovo se pokazalo da svet naseljavaju mnogi koji su nespremni da uče iz istorije: odgovorni vojnici u međuvremenu su platili ceh. Političarima ne pada na pamet da se povuku. Pošto je, za razliku od prošlogodišnjeg, završni izveštaj više naklonjen premijeru, Olmert odbija da podnese ostavku, iako raste pritisak na njegove koalicione partnere da napuste vladu. Dnevnik „Maariv” ironično zaključuje: „Ući će u istoriju kao neko ko nije trijumfovao u ratu, ali je trijumfovao u komisiji”.

Pitao sam se tada, kao i sada uz čašu „ksare”, zašto ovde nema snage da se ispitaju nedavni ratovi. Govorimo da nam je zarad nas samih neophodno suočavanje sa istinama. Da nam pročišćena prošlost, bez mitoloških naslaga, otvara budućnost. Da nudi unutrašnju katarzu i obezbeđuje neki drugi spoljni imidž.

Ovdašnje demokratske vlasti propustile su priliku da nađu nekog srpskog sudiju Vinograda i gotovo sve prepustile Hagu. U tome je razlika između zrele demokratije Izraela i puberteta kroz koji prolazimo. Ali ni ovde ni tamo nisu u stanju da se suoče sa svim bolnim istinama. To, očito, nije lako. Traži mnogo individualne i kolektivne hrabrosti.

Najnoviji izveštaj potvrđuje ono što su mnogi govorili: da je Izrael započeo 34-dnevni rat koristeći kao povod otmicu svog vojnika (koji je i danas kod hezbolaha), i da je faktički poražen – jer neuspeh moćne armije protiv šiitske milicije samo to znači.

Ono što izveštaju od 621 strane nedostaje, a potvrđuje tezu koliko je teško suočiti se sa samim sobom – jeste izostanak moralne analize akcija izraelske armije u Libanu. Sukob je usmrtio 1.190 Libanaca, mahom civila. Brutalnim bombardovanjima sravnjeni su jug Libana i Bejruta. Milion ljudi oterano je u izbeglištvo.

Razaranja koja sam tamo tada gledao bila su strahotna. Mnoge međunarodne organizacije direktno govore o ratnim zločinima. Amnesti internešenel ozbiljno zamera komisiji Vinogradova što je propustila da istraži vladinu politiku i vojnu strategiju, koje su „teško kršeći međunarodno humanitarno pravo, uključujući ratne zločine” omogućile da se ne pravi razlika između civila i Hezbolahovih vojnika, između civilne infrastrukture i vlasništva i vojnih ciljeva.

Vinogradova komisija o tome ne govori. Niti osuđuje 1,4 miliona zabranjenih klaster bombi bačenih na libanski jug pre nego što će Savet bezbednosti 14. avgusta usvojiti rezoluciju o primirju. Fokus izveštaja je serija grešaka koje nisu obezbedile uništavanje „terorista”. Sasvim malo pažnje posvećeno je tragediji običnih Libanaca.

Ratovi se ne mogu premeravati na odgovarajući način, ukoliko se zatvore oči pred načinima njegovog vođenja. Kompletna ocena rata podrazumeva i odnos prema protivničkim civilima. Posledice je teško izbeći. Srebrenica je lekcija za nas. Izraelcima bi to trebalo da bude masakr žena i dece u skloništu u libanskoj Kani. U oba slučaja pokazalo se da je brutalnost najveći neprijatelj Srba, odnosno Izraelaca. Veći od „balija” ili Hezbolaha.

Ali, polazeći od premise da je libanski rat bio rat propuštene prilike, Vinogradova komisija zaključuje uglavnom da prava vojna iskustva nisu izvučena. Zato daje preporuke za budućnost: neophodne su „sistematske i duboke” promene u načinu mišljenja političkog i vojnog liderstva, ukoliko Izrael želi da bude spreman za buduće izazove.

Izraelska armija i nije čekala završni izveštaj vladine komisije. Udvostručen je broj vežbi regularnih trupa i rezervista na severnom frontu prema Libanu. Novi načelnik Generalštaba Gabi Aškenazi odobrio je program primene lekcija naučenih u sukobu sa hezbolasima.

Ispada da je prevashodan cilj izveštaja da izraelske lidere upozori da ne ponove greške prošlosti – kako bi efikasno uništili neprijatelja u narednoj rundi konfrontacije. Ali, čak i da hezbolasi jednog dana budu fizički uklonjeni, to bi podrazumevalo ponavljanje prekomernog razaranja. I otvaranje novog ciklusa nasilja, što je suprotno cilju opstanka Izraela.

Ukoliko se Vinogradov izveštaj čita samo na taj način, Izrael će svakako biti bolje pripremljen za naredni rat, ali će propustiti mir. Izraelci su sada u prilici da iz Vinogradovog izveštaja nauče istu lekciju koju uče Amerikanci povodom Iraka: uspešni lideri odluke o ulasku u rat ne donose euforično obmanjujući sebe i druge, već na osnovu realnih procena i konsultacija. Lekcija je univerzalna.

Biće da su svi promašeni ratovi slični, svi njihovi političari slični, pa i sve analize takvih ratova slične.