Satira ranjava, ali ne ubija

Pariski teroristički košmar je prošao, ali sačuvan je njegov potencijal da poremeti ionako nestabilne odnose evropskih država prema njihovim muslimanskim građanima, preteći da otvori stare rane religijskih sukoba i raznese ih šire po svetu.

Da li smo posle njujorškog 11. septembra 2001, bombi po Madridu 2004. i Londonu godinu dana kasnije, i posle serije zapadnih vojnih intervencija po muslimanskom svetu korak bliže hantingtonovskom „ratu civilizacija”?

Iako se ispod površine terorističkog masakra u redakciji satiričnog časopisa u Parizu kriju mnogi socijalni slojevi, predrasude i omraze, ekstremisti su požurili da tragični incident odmah postave u ravan hrišćansko-islamskog konflikta. Likuju smatrajući da su za korak bliže svojim ciljevima: džihadisti osvetničkom kažnjavanju „nevernika” koji vređaju Alaha, radikalni hrišćani zaustavljanju „islamizacije” Evrope.

Deo muslimana će ubijene teroriste slaviti kao šehide, mučenike. Deo islamofoba će obnoviti pozive na obračun s evropskim muslimanima. Preti nova polarizacija koja nosi rizik podsticanja radikalizma.

Živimo u vremenu u kome preti zapaljiva religiozna smesa. Na Bliskom istoku stvorena je Islamska država, najbrutalnija i najbogatija organizacija u istoriji terorizma čiji kalifat po Iraku i Siriji kontroliše teritoriju Velike Britanije.

Sadam Husein ili Bašar el Asad su po merilima slobodnog sveta despoti, ali nisu dozvoljavali prodor bilo kakvog fundamentalizma. Invazija i okupacija Iraka i građanski rat u Siriji širom su otvorili vrata belosvetskim džihadistima.

Više od 16.000 militanata iz zapadne Evrope koji se bore u redovima Islamske države i drugih militantnih grupa vezanih za Al Kaidu samo su simptom bolesti i nemogućnosti da Evropa odgovori na pitanje imigranata.

Radikalni islamisti teror vešto koriste da bi provocirali represivno reagovanje Zapada – što onda koriste kao argument da hrišćani protiv sveta islama vode „krstaški rat”, kako je svojevremeno arogantno i neodgovorno govorio Džordž V. Buš.

Istovremeno, zahvaćena naletom desničarskog nacionalizma, Evropa prolazi kroz krizu identiteta, ispoljavajući nedorečenosti sopstvene demokratije. Nacionalni front u Francuskoj, Pegida u Nemačkoj, UKIP u Britaniji, Siriza u Grčkoj ili Indignadosi u Španiji šire mržnju prema imigrantima – od kojih su ogromna većina muslimani.

Otporni na asimilaciju i neintegrisani u društva u kojima žive – delom i sopstvenom zaslugom – milioni evropskih muslimana mahom su se getoizovali što je doprinelo da ih susedi nedovoljno upoznaju, ali i da budu potisnuti na socijalne margine.

Potmulo nezadovoljstvo, koje povremeno eruptivno izbije na površinu od Pariza do Birmingema, pokazuje se kao plodno tle koje koristi radikalni islam obećanjem o plemenitoj misiji „svetih ratnika” i njihovom odlasku direktno u raj.

Uprkos upozorenja bliskoistočnih i evropskih muftija, ulema i šeika umereni, progresivni muslimani propuštaju prilike da predstave slobode zasnovane na islamskom etosu.

Nema sumnje da dve velike konfesije imaju različite sisteme vrednosti. Gađajte hrišćanina cipelom, on će to doživeti kao trenutnu eksploziju besa. Muslimanu je to vrhunska uvreda. Napravite karikaturu rimskog pape, danas to čak ni katolik neće smatrati neoprostivim grehom. Prikazati proroka Muhameda, posebno satirično, jeste najveće bogohuljenje.

Ipak, pogrešno je i pojednostavljeno tenziju svesti na hrišćansko-islamski sukob. Radikalni muslimani su svoje prve frontove otvorili unutar sveta islama. Kakve veze s napadom na „zapadnu demokratiju” ima nedavno krvoproliće u Pakistanu u kome su poginule 132 osobe, mahom đaci, svi muslimani?

Javna odrubljivanja glava američkih novinara i britanskih humanitaraca šokiraju Zapad, ali neupadljivo promaknu masovne egzekucije vojnika sirijskog režima ili stradanje civila koje neselektivno ubijaju američki dronovi.

Među 2.000 onih koje je sunitska Islamska država pogubila prošle godine ogromna većina su muslimani, ne samo njihovi rivali, šiiti, već i suniti.

Zbog „bogohuljenja” je ovih dana pogubljen sirijski imam, otac trojice pripadnika IDIL-a, zato što je u propovedi rekao da veruje da Alah ne gleda blagonaklono na egzekucije. Da li će javno odrubljivanje njegove glave imati veći odjek? Plašim se da neće. Jedva da se čulo da je imam u malom bosanskom mestu Trnovi 2014. sedam puta napadan jer je govorio da njegovi muslimani nemaju šta da traže u Siriji.

Selektivan pristup doprinosi naraciji o ratu civilizacija, odgovara samo i isključivo ekstremistima na obe strane. Lošim muslimanima Al Kaide ili Islamske države podjednako kao lošim francuskim ili nemačkim islamofobima.

U pozadini ovih akcija i reakcija razotkriva se tragičan miks dvostrukih standarda pa i licemernog puritanizma. S jedne strane zavođenje demokratije bombama. S druge strane odbrana islama odsecanjem glava, ubistvima civila, izvitoperenim i rigidnim tumačenjima vere.

Setimo se 2005. i pogrdne danske karikature proroka Muhameda s bombom na glavi. Branitelji slobode pravdali su svoje pravo da ne samo nacrtaju Verovesnikov lik, već da i sve muslimanske vernike prikažu kao teroriste.

Šta će pomisliti musliman kada u Švajcarskoj, zemlji koja je na referendumu odlučila da zabrani gradnju džamija, sud u Cirihu decembra 2013. spreči da se baš u Danskoj objavi knjiga karikatura predsednika FIFA Sepa Blatera? Sudija je smatrao da autor ne sme da se poziva na umetničku slobodu pošto Blatera napada u privatnoj ravni i dovodi ga u vezu s rasizmom.

Za komercijalno provokativne, ponekad i vulgarne karikature „Šarli ebdoa” unapred se zna da će provocirati muslimane. Ima li prostora uvažavanju, toleranciji i razumevanju tuđe religije?

Dvostruke standarde iskazuju i muslimani. Dok traže tolerantan stav Zapada, zašto hrišćanima ne dopuštaju da imaju crkve u Saudijskoj Arabiji? Zašto na ulice zapadnih gradova šalju devojke i žene zamotane u hidžabe? Zašto u svojim državama nameću pravila ponašanja koja su strana pripadnicima drugih vera?

Zašto islamisti nisu tužili „Šarli ebdoa” sudu, respektujući sistem u kome nastaju karikature?

Zato mora da postoji crvena linija. Ogroman je jaz između onih koji koriste oružje i onih koji se koriste olovkama. Satira provocira svete krave, ali ih ne kolje. Satira bode, ali ne ostavlja fizičke povrede. Satira ranjava, ali ne ubija.

Oni koji ubijaju, bez obzira na to s kojim razlogom i bez obzira na retoriku kojom se služe, ubice su a ne prosvetitelji hrišćanske demokratije ili sveti ratnici islama. Setimo se Andresa Brejvika koji je u Norveškoj 2011. ubio više od 70 osoba. Sebe je opisivao kao ideologa. Sudilo mu se kao kriminalcu.

Pariski masakr ne bi smeo da bude još jedna propuštena prilika da se izvuku prave pouke o slobodama, toleranciji i različitostima. Postojeći veliki nesporazum, protkan licemerstvom, svakako se ne rešava vojnim putem. Ni samoubicama opasanih eksplozivom i terorističkim orgijama, ni bombardovanjima, invazijama i okupacijama. Da bi ostao svoj, Zapad mora da pokaže da je olovka moćnija od mača, ali i da se ne interesuje samo za pitanje šta, već i zašto.

Boško Jakšić

-----------------------------------------

KAR­LOV UGAO

• Kod nas je isla­mi­za­ci­ja Evro­pe de­li­mič­no oba­vlje­na još u sred­njem ve­ku.

• Nem­ci, Fran­cu­zi i En­gle­zi su ih le­po po­zva­li u go­ste jer ni­su či­ta­li „Iv­ko­vu sla­vu”.

• Mi smo kne­gi­nju Oli­ve­ru da­li sul­ta­nu. Zar Fran­cu­zi ni­su mo­gli da ta­mo­šnjem še­i­ku da­ju sli­čan po­klon?

• Ni­sam ku­ka­vi­ca, ali za sva­ki slu­čaj iz­ja­vlju­jem da je Mu­ha­med bio do­bar i kao čo­vek i kao pro­rok.

Dra­gu­tin Mi­nić Kar­lo