Merkelova i smrt „multikulturalizma"

Umesto podsticaja preplitanju kultura i tradicija, bogaćenju duhovnih i genetskih sadržaja – u nacionalnim sredinama širom Evrope sve su glasniji i uslišeniji ksenofobi i šovinisti. Oni uslovljavaju prihvatljivost multikulturalizma bezuslovnim podređivanjem došljaka – diktatu totalne asimilacije koja se elegantnije formuliše kao neophodna integracija.

U tri ključne države evropskog zapada – Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Francuskoj – raste prihvatljivost ideja i propagande nacionalista svih boja. U svetlu najnovijih događanja ne izostaje ni pomen ovonedeljnog atentata verskih fanatika na redakciju francuskog satiričnog nedeljnika „Šarli ebdo”. Pri tom se zapostavlja činjenica da erupcija šovinizma nije posledica atentata, već nacionalističke agitacije u proteklih nekoliko decenija.

Samo u toku minule nedelje, pre nego što je izveden atentat u Parizu, došlo je do jedne od najvećih demonstracija šovinizma u posleratnoj Nemačkoj, i do još većih protivdemonstracija kosmopolitskih građana. Te akcije suprotstavljenih tabora ukazale su na duboke podele u tamošnjem društvu oko pitanja prihvatljivosti došljaka i njihovog statusa.

U Londonu se gradonačelnik Boris Džonson podrugnuo praksi osnovnog školovanja dece migranata na maternjem jeziku i to što mnogi od njih ne znaju dobro engleski nazvao proizvodom „multi-kulti balkanizacije”. Čitaoca će možda zabaviti saznanje da je gradonačelnik Londonapraunuk Alije Kemal-bega, nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Otomanskog (turskog) carstva, a prezime Džonson je izabrao njegov deda kada je zatražio azil u Velikoj Britaniji.

Rasprave i sukobi oko pitanja prava i položaja stranaca nisu specifične samo za Englesku i Nemačku. Podsetimo se samo (neuspelog) švajcarskog referenduma o zabrani gradnje minareta u Alpima. Objasnimo da je vođa populističke desnice u Austriji slobodar Kristijan Štrahe gradio svoju popularnost na izbornoj krilatici „Domaće umesto islama” i „Beč nije Istanbul”.

Više od agitacije deklarisanih desničara, međutim, razlog za zabrinutost je povodljivost etabliranih stranaka levog i desnog centra koje su izglasavale i pooštravaju zakone protiv stranaca.

U Austriji, vlada velike koalicije socijaldemokrata i narodnjaka (demohrišćana) donela je još 2011. zakon o jezičkoj integraciji stranaca koji je ovih dana predmet rasprava u Nemačkoj: Bavarska CSU, sestrinska stranka CDU, traži da stranci uče i koriste isključivo nemački jezik, čak i unutar sopstvena četiri zida. U Austriji nije regulisano kojim jezikom došljak treba da govori u sopstvenoj porodici. Ali: „Majke koje vode decu u parkove, a pri tom im se ne obraćaju na nemačkom, izložene su poruzi i psovkama”, rekao je autoru ovih redova Hans-Jirgen Krum, profesor germanistike na Bečkom univerzitetu.

Migrant koji u Austriji ne položi ispit iz nemačkog dva puta gubi pravo na dozvolu boravka i rada, čak i ako je pre toga decenijama živeo u zemlji. Novim doseljenicima se odobrava boravak samo ako zahtevu prilože svedočanstvo o položenom osnovnom kursu nemačkog jezika.

Taj regulativ dovodi i do grotesknih situacija. Tamošnja štampa je naširoko izvestila o slučaju bosanskog intelektualca koji je u Beču studirao germanistiku i postao profesor na tamošnjem univerzitetu. Po stupanju na snagu zakona o jezičkoj integraciji morao je da polaže ispit iz nemačkog, pred migracionom komisijom.

Slično je zadesilo predsedavajuću jedne od ispitnih komisija, poreklom s naših prostora. Ali, žena iz inata nije htela da polaže, već je sama sebi ispostavila odgovarajuće svedočanstvo – na šta je po funkciji imala pravo!

U Švajcarskoj (još) nema zakona koji bi propisao obavezu polaganja jezičkih ispita za strance, ali nekolicina kantona nemačkog govornog područja priprema regionalne zakone te vrste.

Šta bi se o tome moglo zbirno reći, komentarisao je bečki politički nedeljnik „Profil” (austrijski pandan nemačkom „Špiglu”) u proleće 2011. godine: „Na ovim prostorima (u Austriji) jezičko pitanje je oduvek bilo osnova s koje je širena mržnja prema strancima... Jezik Getea i Šilera podstakao je mit da je jezičko opredeljenje nacionalno pitanje i potpomogao širenje šovinizma najgore vrste.”

U Holandiju migranti iz vanevropskih zemalja stižu s dozvolom holandskih ambasada, ali tek pošto pred članovima komisije u ambasadi polože ispit posebne vrste. Bivaju zatvoreni u telefonske govornice i prinuđeni da preko lokalnog telefona odgovaraju na pitanja. Obrazloženje prakse: „Ljudi s drugih podnebljane umeju da se kontrolišu. To može kobno da se odrazi na bezbednost holandskih građana.”

Sve rečeno upućuje na zaključak da su šovinizam i ksenofobija već prisutni u zakonodavstvu niza evropskih zemalja, zaredom članica EU, ili asociranih država, poput Švajcarske. Međutim, u kontekstu se ne može zapostaviti činjenica da je ključnu ulogu odigrala, i još je ima, Nemačka, zemlja koja je sedamdesetih godina prošlog veka bila evropski pionir multikulturalizma.

Tadašnja vlada u Bonu ugledala se na kanadsku praksu tolerancije i podrške nacionalnim raznolikostima iz šezdesetih godina prošlog veka. Bon je čak preuzeo i odgovarajući pojam iz engleskog multiculturalism, a potkraj 80-ih je koristio multi-kulti-princip kao odgovor na širenje nacionalističkih tenzija u društvu.

Nemačka je, međutim, bila i prva evropska država čija se šefica vlade saglasila s ocenom da je multikulturalizam – mrtav.

Dve decenije posle ujedinjenja dve Nemačke, Horst Zehofer, današnji premijer pokrajine Bavarske i šef CSU, sestrinske stranke demohrišćana Angele Merkel, izjavio je u jednom javnom nastupu 2010. godine: „Multi-kulti je mrtav”. Angela Merkel to nije ponovila, ali je podržala Zehofera sličnom izjavom. U govoru aktivistima Mlade unije (demohrišćanska omladina) ona je istakla: „Pokušaj stvaranja multikulturalnog društva je propao, apsolutno propao.”

Šta je šefica nemačke vlade uistinu mislila, moglo bi se zaključiti na osnovu podatka koji su tek prošle nedelje obelodanili „Frankfurter algemajne” i „Njujork tajms”, a koji je „Politika” prenela u izdanju od prošlog četvrtka.  Četiri godine pre nego što je postala kancelarka, Merkelova je, u funkciji šefice Demohrišćanske stranke, izdejstvovala da se u pozicioni papir CDU iz 2001. godine unese: „Nemačka nije doseljeničko odredište... Boravak bi trebalo odobriti samo migrantima koji prihvataju vrednosni sistem hrišćanske kulture zapadnog podneblja.”

Te stavove danas zastupa Pegida, pokret Patriotskih Evropljana protiv islamizacije zapadnog podneblja. Pegida je, uzgred, najavila novo rekordno okupljanje za sutrašnji ponedeljak, a aktivistima i simpatizerima savetovala da nose crninu ili crni flor u znak solidarnosti sa žrtvama pariskog atentata, ali takođe – da pokažu šta i Nemačkoj, možda već sledećih dana, preti.

Organizatori Pegide, i ne samo oni, izgubili su iz vida da radikalni islamisti nisu do sada bili ozbiljnija pretnja Nemcima. Obrnuto, muslimani i drugi doseljenici su već duže od jedne decenije žrtve atentata ekstremne desnice. Žrtve su bili i nemački građani.

Na nedostatak političke volje vladajućih struktura u Nemačkoj da se odlučnije suprotstave širenju mržnje prema strancima ukazuju i pripreme za protivdemonstracije kosmopolitske Nemačke protiv Pegide. Šef socijaldemokratske stranke Sigmar Gabrijel, pozvao je juče lidere svih parlamentarnih stranaka, i doskora suvladajuće FDP, da stanu na čelo protestne kolone koju će obrazovati predstavnici turskih organizacija pred Brandenburškom kapijom, u Berlinu, ne bi li pokazali Nemcima da prihvataju njihove vrednosti.

Osim liberala (FDP) nijedna stranka nije spontano dala pristanak. A odgovor na Gabrijelov poziv kancelarki Angeli Merkel, lično, stigao je iz generalnog sekretarijata CDU da takva akcija mora prethodno detaljno da se uskladi. Tim povodom se u Berlinu ističe da je na ovakav odgovor, uz sve druge nedoumice, uticala bojazan da će se u Berlinu okupiti manje ljudi nego u Drezdenu, što bi bilo uporedivo s brukom vlade.