Nema u veri prisile

Svaki posvećeni musliman, a takav je dobro upoznat sa svojom verom, rado će navesti, uvek na arapskom bez obzira na nacionalnu pripadnost, kuranski stih: La ikrahe fid-din (Nema prisile u veri). Nažalost, istorijsko iskustvo iz kontakta među trima monoteističkim verama, koje Arapi nazvaše nebeskim, ne govori u prilog ove sjajne misli. Teško mi je priznati, ali verujem u to što sam odavno napisao: da su sve tri vere, naročito dve mlađe, sklone ,,prisili”, da u sebi nužno nose potrebu za širenjem, za prozelitizmom. I s hrišćanske i s muslimanske strane neki su mi na toj misli, koja svakako nije originalna, zamerali. Ali vere, kao i sve ideologije – isključujem one koje u svom verujućem sistemu nemaju Boga, tog Apstrahujućeg Pokretača svega – imaju nesmiljenu potrebu za nametanjem. A nametanja retko ide bez prisile, naročito kod onih koji neobjektivno sagledavaju svet oko sebe.

Uvek sam mislio, poneseno kao davni Piko dela Mirandola, da je moguće postići nekakav sklad među trima verama. I danas, posle zaista nerazumnog, da ne upotrebim težu reč, ,,terorističkog” akta u Parizu moram tako da mislim. Zbog budućnosti, a budućnost je uvek ozbiljan projekat. Ipak, lista nesporazuma između hrišćanskog i islamskog sveta je, nažalost, podugačka. Muslimani tvrde da su svemu krivi krstaški ratovi. A Evropa je radije podnosila prodor islama na Balkan, nego na Pirinejsko poluostrvo. Tamo gde se rodila sjajna andaluzijska civilizacija između 10. i     12. veka, po prirodi svojoj sinkretička i donekle univerzalna, zahvaljujući muslimanskim misliocima i vladarima. Da bi na kraju (pobedničke) rekonkiste bilo spaljeno samo u Kordovi 80.000 naslova. Krivica im je bila u tome što su rukopisi bili na arapskom jeziku. Dotle su već bili, zalud, završeni krstaški ratovi. I sada imamo ubijanje ljudi, bez obzira na krivicu. Ili je pak i pojam krivice, kao i pojam terorizma, ili pojam pravde, ušao u zonu ,,dvostrukih merila”?

Kada mislimo o islamu, moramo se prisetiti jedne prilično otrcane fraze, koju možemo čuti naročito sa islamske strane: islam nije vera nasilja i ratova. On to zaista nije, pogotovo ko zna da su u Hilli, u Iraku, za praznik šiitski čekali na periferiji gradića, s konjem na uzdi, da se pojavi Isus Hristos kao Spasitelj sveta (ar. el Mahdi). Kuran govori s poštovanjem o Hristu, a opet neki zadrti vernici, pa čak i sveštena lica, rado će za nemuslimane koristiti reč kafir, što znači bezbožnik, nevernik. Jer, kao i svi sveti tekstovi i Kuran ima svoju ,,pravo” značenje, egzaktno i ezoteričko. Određeni istorijski trenuci, ambijent tekući, određuju kako će se sveti tekst tumačiti. U sredinama u kojima je obrazovanje u sivoj zoni lako se tekstovi čitaju s repa. Vreme od sveta, i hrišćanskog i islamskog, traži drugačije obrazovanje. Čini mi se, i bojim se ovo izreći – islamski posebno. Napadno propovedati eksportni i elitistički sekularizam i ateizam je velika greška, posebno u islamskom svetu. Uplitanje u život zajednica koje malo poznajemo takođe je greška. Pogledajmo samo ratove koji su pod stranom instruktažom u toku na Bliskom istoku, promene koje su traljavo izvedene, nepromišljeno u tzv. arapskom proleću koje je svima donelo zimu. Predviđa se da je rat u ovoj godini u Jemenu na pragu. A tu, opet, ne može bez stranog mešanja. Možemo li onda iščekivati porast terorizma?

Bojim se da su mnogi pokretači istorije i savremenih zbivanja smetnuli s uma da islamski svet još nije raščistio s tim sme li se odstraniti ili ubiti nepravedni vladar. Milton je to odavno rešio, a danas u islamskom svetu to rešava pomalo kontroverzni muftija El Karadavi. U hrišćanskoj kulturi i veri gotovo nije bilo protivnika filosofije i nauke. Iznimni slučajevi ne treba da nas zavode. Ali u islamskoj kulturi to nije tako, iako je ona dala u srednjem veku sjajne naučnike i primerene filosofe. Evropa, primera radi, još pamti Averoesa, Ibn Rušda i averoizam kao otvoreni put ka misaonoj slobodi.

Dakle, izvore nesporazuma ne treba da tražimo u religijama, kako to mudro zaključuju braća Halilović u „Kratkoj istoriji islamske filozofije”, već u pojedincima. I mešanje u živote drugih kultura, država i naroda nije stvar opštevažećih zakona, već je stvar kratkovidih pojedinaca. Neobaveštenih, a koji su u prilici da donose odluke. I to je opasno. Jer, ne samo što se takvim intervencijama narušava međunarodno pravo, suverenitet koji mnogi u interesu novog poretka bacaju pod noge, nego je protivno i određenim kulturama, pa još gore – i kontraproduktivno. Hteli smo, plemenito, multikulturalni svet, ali smo izvršili slabe pripreme. Ušli smo u taj projekat kao u bezglavu revoluciju a zapostavili pravila evolucije. Brzina je od đavola, kaže jedna arapska izreka.

U pariskom slučaju radi se o nesumnjivom terorizmu, ali mudra glava bi izbegla da dâ povoda. Nepoznavanje drugih kultura može da izazove fatalne nesporazume, pogotovo u vreme kada se odvijaju (neočekivani) montirani ratovi. Zbrka nastaje kod fanatika, koji i danas žive na staroj, teološkoj islamskoj podeli života na Planeti na svet mira i svet rata, gde je ovaj poslednji vezan za hrišćanske zemlje, a da se pri tom zaboravlja, od strane nekih muslimana, da postoji za neke teologe i treća teritorija – teritorija suživota (darus-salam). Sledstveno ovim zabludama morao se se dogoditi, nažalost, terorizam. Pogotovo kada i o tom pojmu postoje nesporazumi i dvostruka merila. Zar nam praksa nije pokazala da je on samo tako posmatran u zapadnoj političkoj hemisferi, dok su ista pojave na istočnoj drugačije nazivali.

Ukratko: Dok naše obrazovanje ne postane istinski multikulturalno, nećemo moći da pronađemo pravu stazu do suživota. Zato dajmo sebi lično šansu.

* Profesor emeritus