Ukrajinska kriza i dalje prevelik zalogaj

Da neće biti ništa od za sutra planiranog samita lidera Ukrajine, Rusije, Nemačke i Francuske, postalo je jasno nakon susreta šefova diplomatija ovih zemalja u ponedeljak u Berlinu. Očekivalo se da ministri spoljnih poslova pripreme teren za sastanak na predsedničkom nivou, koji je u Astani inicirao ukrajinski predsednik Petro Porošenko, ali pronalaženje zajedničkog jezika o ukrajinskoj krizi i ovog puta se pokazalo kao prevelik zalogaj.

Nakon nedeljnog telefonskog razgovora sa Vladimirom Putinom saopšteno je da Angela Merkel ne namerava da otputuje na samit u Kazahstan ukoliko ne vidi dokaze ruske posvećenosti primeni ranije dogovorenog primirja. Nadu da bi konačno moglo da dođe do napretka u rešavanju krize početkom meseca podgrejao je francuski predsednik Fransoa Oland nagovestivši mogućnost ukidanja sankcija Rusiji. Time je front članica EU, predvođen Nemačkom i Francuskom, signalizirao pomirljiviji ton prema Moskvi, dok je većina ostalih zemalja sa Poljskom i Velikom Britanijom na čelu zadržala tvrd pristup.

Neskrivena rezervisanost Poljske prema Putinu i njegovim potezima dodatno je zaoštrena uoči obeležavanja 70 godina od oslobađanja Aušvica zakazanog za 27. januar. Iako niko ne spori činjenicu da je upravo Crvena armija oslobodila zloglasni koncentracioni logor, predsednik Rusije neće prisustvovati komemorativnom skupu. Objašnjenje za takav razvoj događaja je, prema za sada dostupnim informacijama – dnevnopolitičko.

U Poljskoj se, naime, ove godine održavaju predsednički i parlamentarni izbori, pa su političke elite procenile da bi bilo neisplativo uputiti zvanični poziv ruskoj delegaciji, sa Putinom na čelu. Rojters javlja da su se poljske vlasti opredelile da zaigraju na finese diplomatske komunikacije kako bi razrešile neprijatnu situaciju. Vlada je stranim zemljama poslala „obaveštenje” o komemoraciji u Aušvicu, što u diplomatskom rečniku nema težinu zvaničnog poziva.

Britanska agencija navodi da je većina zemalja reagovala tako što je od Poljske tražila dodatna pojašnjenja u vezi sa „obaveštenjem” koje su dobili, što se posle usmene komunikacije završilo odlukom da u Aušvic pošalju delegacije na najvišem nivou. Iz Rusije, međutim, nije stigao zahtev za dodatni pojašnjenjem, već je zauzet stav da, ukoliko Poljska zaista želi da vidi ruske zvaničnike u logoru koji su svojevremeno oslobodile sovjetske trupe – onda će morati zvanično da ih pozove.

Izopštenost ruskih zvaničnika u kombinaciji sa oštrim sankcijama SAD i EU i te kako utiču na ekonomiju u Rusiji. Došlo je ipak i do neželjenog efekta, pa kaznene mere danas indirektno pogađaju i evropske zemlje, a čini se da od sankcija Rusiji trenutno koristi ima jedino Amerika. Iznoseći u autorskom tekstu za „Njujork rivju ov buks” svoju viziju nove politike za spas Ukrajine, Džordž Soros sugeriše Evropskoj uniji basnoslovno ulaganje u ovu zemlju i iznosi svoje uverenje da postoji osoba dostojna da takvu ideju sprovede u realnosti.

„Ključ ima nemačka kancelarka Angela Merkel, koja se dokazala kao pravi evropski lider u odnosima prema Rusiji i Ukrajini. Dodatni izvori finansiranja trebalo bi da budu dovoljni da se obezbedi finansijski paket vredan 50 milijardi dolara i više”, piše američki milijarder.

Sličnu argumentaciju pomaganja Ukrajini, doduše bez licitiranja milijardama, a čiji bi najveći domet bilo potkopavanje Putinove vlasti u Rusiji, nešto ranije je izneo i bivši američki ambasador u Rusiji Majkl Mekfol.

Upoređivanje Sorosovog plana sa nezavidnim stanjem u evropskim finansijama otkriva najmanje jednu falinku milijarderove zamisli: adresa na koju cilja kao na glavnog izvođača radova mogla bi zapravo da bude njegova najveća prepreka. Malo kome je zamislivo da će vlada Angele Merkel, koja se zalaže za striktnu štednju u Evropi, imati sluha za Sorosovu ideju o izdvajanju 50 milijardi za Ukrajinu.

Narasli levičarski pokreti unutar EU koji se zalažu za prekidanje mera stezanja kaiša nemaju zasad preteranog efekta i nailaze na zid nerazumevanja u Briselu i Berlinu. Teško je stoga pretpostaviti kakvoj ubeđivačkoj taktici bi mogli da pribegnu Soros i njegovi istomišljenici, pa da se u pogledu pitanja Ukrajine napravi presedan u rigidnoj politici štednje. Utoliko pre što je Kijevu iz Brisela odavno jasno stavljeno do znanja da u skorijoj budućnosti ne može da očekuje veću finansijsku podršku.

Čini se, međutim, da se glavna odluka o evropskim dešavanjima neće donositi na Starom kontinentu. Stav američke administracije prema Rusiji i njenom vođstvu u najvećem broju slučajeva ne pokazuje znakove popuštanja, dok većina evropskih lidera i dalje nije spremna da istupi iz takve matrice.