Vini i nevini

Ne zna čovek odakle bi počeo. Da li od cvokotanja rodbine, novinara, snimatelja i prijatelja ispred kapije kosovskomitrovačkog suda, od neobično uske sudnice koja se sva „prućila” u dužinu, tako da se iz njene pozadine jedva naziru prilike sudskog veća – predsedavajuće Roksane Komša iz Rumunije, te članova Nuna Madereire i Vitora Pardala iz Portugalije. Ili od srpskih advokata koji se pojaviše u togama haškoga kroja i dezena. Čekalo se još da zauzmu svoja mesta – kazano rečima pesnikinje Darinke Jevrić – vini i nevini, samo, kako je to već deceniju i po na Kosmetu skoro uobičajeno, u izmenjenim ulogama. Prvi – zazleni, koje ovog puta predstavlja naš slovenski brat Poljak Cezari Mihalčuk, drugi – obeđeni, petorica Srba na čelu sa Oliverom Ivanovićem. S obzirom na to šta se sve pripisuje ovom odmerenom, civilizovanom čoveku, teško je posumnjati i u nevinost četvorice ostalih.

Za koji dan će godina kako su Olivera Ivanovića nakon osmočasovnog isleđivanja uhapsili i odvezli u Prištinu. Sve dotad narod se na severu Kosmeta kako-tako branio. Onda su ga ubedili da ne treba da se brani, štitiće ga, rekoše, Briselski sporazum. Samoodbrani je pripisivan ekstremizam, a narodno samoorganizovanje oko mosta na Ibru u diskursu raznih komentatora preinačavano je u bezmalo terorističku organizaciju pod rugalačkim imenom „čuvari mosta”. Tako formirana percepcija čuvara mosta tužiteljima je dobrodošla da i taj „nečuveni greh”pridodaju optužnici Olivera Ivanovića.

Hapšenje Ivanovića svaki iole upućeni Mitrovčanin razumeo je kao nameru da se najbolji među kandidatima za gradonačelnika Mitrovice trenutno ukloni. S obzirom na najavljeno procesuiranje zločina pojedinih albanskih dužnosnika, hapšenje uglednog Srbina razumeli smo, dakako, i kao uobičajenu praksu međunarodnih čuvara (ne)reda da, insceniranjem srpskih nepočinstava, po svaku cenu poravnaju vinovništva i tako „amortizuju” odjek žutih kuća i iščupanih živih organa u dvadesetprvom veku.

„Udruženoj zločinačkoj družini” (Dragoljub Delibašić, Nebojša i Ilija Vujačić, te Aleksandar Lazović), po već viđenom, za predvodnika je postavljen Ivanović. Jedino njemu se, između ostalog i na prvom mestu, pripisuje ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Kao „dokaznu građu”, tužilac je najpre udesio Ivanovićev ratni „stajling” – on je, dok navodno komanduje egzekucijom Albanaca nasred ulice i u po bela dana, „okićen”svakojakim vatrenim oružjem, ali mu ne manjka ni hladno – dva velika noža. Može li iko zamisliti ovog mirnog čoveka kako, poput Muse Kesedžije, vitla jataganima, pa na pitanje navodnih sabandita: „Ola, šta ćemo da radimo šefe?”, bezočno naređuje: „Primeni pravila i izvrši naređenje!” Sve ove besmislice Cezari Mihalčuk je „potkrepio”izjavama napabirčenim u najvećem 2014, dakle, petnaest godina nakon imputiranih zlodela. U korpusu „dokazne građe” našlo je mesta sijaset novinskih natpisa te ličnih sudova sa svakojakih albanskih i belosvetskih portala. Kao „nesumnjiv dokazni materijal” sudskom veću je ponuđena i smrtovnica jedne od navodnih Ivanovićevih žrtava. Gnusne izmišljotine – mera su časti i pravde evropskih predstavnika na Kosmetu. I petnaestogodišnje naše bolno iskustvo. Nažalost, od tog saznanja kosmetski Srbi malo šta imaju. Padaju mi na um toliki nevino optuženi, pre svih Dragan Nikolić, lekar iz Vitine koji je, ni kriv ni dužan, godine proveo u zatvoru. Ne čeka li ista sudbina i Olivera Ivanovića?

Da bi je izbegao, potrebno je odlučnije suprotstavljanje Euleksovom svaštočinstvu na Kosmetu. Nažalost, te odlučnosti nema. Povremene „zahteve” iz Beograda da se Ivanoviću i ostalima dozvoli odbrana sa slobode (mada niko ne zna od čega bi se branili), evropski „prijatelji” čuju kao i sve drugo. Borcima za ljudska prava stalo je do kosmetskih Srba koliko do lanjskog snega. Nije ih čak ponukala ni izjava Nataše Kandić da organizacija kojom rukovodi nema saznanja o bilo kakvoj Ivanovićevoj umešanosti u zločine koji mu se pripisuju.

Mnogi od nas nisu se nužno i uvek slagali sa njegovom demokratičnošću, ali su istovremeno znali da svojom političkom aktivnošću Ivanović nikome ne bi naudio, najmanje svom narodu. Da Oliver Ivanović ni mrava nije zgazio – znaju svi, ponajpre njegovi Mitrovčani. Ali i oni su nekako obnoć postali građanski i evropski orijentisani te dozlaboga kooperativni. Kao da nisu dovoljno svesni da ni kooperativnost, a ni lako dokaziva nevinost, nikome od nas nije garancija da nam se, danas-sutra, neće desiti isto što Ivanoviću, Delibašiću, Lazoviću i dvojici Vujačića.

Docent Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici