Zamrzavanje i nepravdi

Ministarstvo finansija najzad je uvidelo da sa javnom potrošnjom, a naročito sa platama radnika i činovnika u državnim organima i njenim preduzećima, nema šanse da se preživi iduća godina. Ove i nekako, ali sa emitovanim pravima u raznim prilikama i zgodama, recimo, tokom predizbornih dešavanja, odosmo svi pod led. Tim pre što i sada trošimo više nego što imamo. Ali, tu su prihodi od privatizacije. Ima se - može se pravac na kasu.
Sva upozorenja nezavisnih ekonomista, ali i međunarodnih ekonomskih posmatrača, da nam se prevelika javna potrošnja, a pogotovo izuzetno visok rast plata u državnim službama i preduzećima, može obiti o glavu, dočekivana su sa tihom rezignacijom. Data reč ne može se pogaziti, a još manje posegnuti za nepopularnom merom kao što je vraćanje više isplaćenih dinara, s kojima Narodna banka Srbije ne zna šta će i zbog kojih trgovinski deficit ove godine može premašiti rekordnih osam milijardi evra. Naravno, ako se dotle ništa ozbiljnije ne učini u ekonomskoj politici Srbije.

Zato iz dana u dan sve češće stižu najave, kako bi se omekšao politički teren, da će već tokom jeseni biti doneta odluka o zamrzavanju mase plata budžetskih i drugih korisnika na zatečenom, ovogodišnjem nivou. Da bi značaj takve mere dodatno amortizovao i koliko-toliko umirio one koje ova mera treba da pogodi, aktuelni ministar finansija Mirko Cvetković poručuje da će njihove plate i u takvom režimu dogodine rasti po stopi od 15 procenata. Dvostruko brže od rasta inflacije i procenjenog bruto društvenog proizvoda.

Sa 320 evra prosečne plate Srbija je sasvim pri dnu zarada u celom regionu. U javnom sektoru plate su nešto veće - 380 evra. Ali suština nije u tome, već u nečemu što se zove nepodnošljivost troškova. Na plate, pogotovo u javnim službama, ide mnogo više para nego što nam to omogućava obim društvenog proizvoda. Potrošismo i pojedosmo svaki raspoloživi dinar. Umesto da se svi, a naročito rasipna država sa svojim činovništvom i radnicima, od vrha do dna, malo uzdržimo od trošenja u korist razvoja i investicija, mi kratkoročno radimo u korist sopstvene štete na duže staze. I dalje smo društvo koje se više bavi preraspodelom malog nacionalnog kolača nego što se trudi da ga, štedeći i pametno ulažući, i - uveća.

I na kraju, ali ništa manje važno, ostaje otvoreno pitanje šta se i kako zamrzava. Sa ograničavanjem mase ličnih dohodaka u javnim službama zamrznuće se, kao i uvek u slučajevima jednokratnih mera, i mnoge nepravde. Ostaće neopravdano velike razlike u platama u državnim službama i preduzećima između najslabije i najbolje plaćenih radnika. Pogotovo onih u vrhovima upravljačkih struktura. Nije isto zamrznuti platu na 300 ili 3.000 evra. Ako aktuelna ekonomska vlast, u pokušaju da dovede koliko-toliko u sklad rast plata sa raspoloživim fondovima i da održi epitet socijalne države, pogotovo kada već poseže za ograničenjima, ni bi bilo zgoreg da i o toj činjenici povede računa. Malo više socijalne pravde ne bi trebalo da se, bar ovom prilikom, nazove omraženom uravnilovkom.