Priviđanje bogatih penzionera

Član Gradskog veća Dragomir Petronijević potrudio se da već pozamašnu gomilu besmislica u tumačenju novih državnih nameta uveća svojom antologijskom izjavom da „penzioneri ne plaćaju sami jer im penzije isplaćuje država, a penzije se isplaćuju od onoga što zarade zaposleni”.

Član Gradskog veća morao bi da zna da su penzije, bez obzira na visinu, stečeno i neotuđivo pravo čiji su jedini vlasnici oni koji su ih ostvarili novcem koji se za njihovog radnog veka uplaćivao u penzioni fond. Neko bi, drugim rečima, morao da mu objasni da država može da „daje” (kako on kaže „isplaćuje”) ili „oduzima” samo ono što njoj pripada, što svakako ne može biti novac koji su zaradili penzioneri a ne, kako on tvrdi, zaposleni danas. I da je posezanje za tuđim – i kada se zaodeva u ruho „preko potrebnih reformi” – najobičnija otimačina.

Iako je dovoljno obeshrabrujuće to što član Gradskog veća (čovek dakle koji učestvuje u upravljanju gradom) nema elementarno znanje o tome kako se stiču penzije, moralo bi još više da nas brine njegova izjava da se „bune jedino bogati penzioneri”. Simptomatično je da on generatore krize ne vidi u glomaznim državnim ustanovama, pljačkaškim kreditnim institucijama i bankama, političarima bez dana radnog staža i, najzad, kriminalcima koji su Srbiju temeljno opustošili već među penzionisanim hirurzima, farmaceutima, inženjerima i konstruktorima, naučnicima i umetnicima i svim drugim visokoobrazovanim stručnjacima koji su – radeći predano ceo život – dali najveći doprinos izgradnji zemlje.

Da li mu je palo na pamet, kada već upire prstom na „bogate penzionere”, da razlike u visini penzija nisu proizvoljno utvrđene već na osnovu dužine radnog staža, radnog mesta i shodno tome različitog doprinosa zaposlenih. Da li mu do svesti dopire da ujednačavanjem penzija dovodi u pitanje ne samo penzijski sistem već i sistem vrednosti u celini? Da time šalje poruku kako u krajnjem svođenju životnih računa nije nimalo važno koliko se ko školovao i na poslu trudio. Da je sasvim svejedno da li si hirurg ili raznosač pica.

Čemu onda penzijski fond? Raspišite svima iste penzije pa će pravičnost, kako je Petronijević shvata, biti zadovoljena. Zna se da je takav sistem nasilnog izjednačavanja već postojao u vreme vladavine Crvenih Kmera u Kampućiji, a zna se i do čega je doveo.

Ma koliko se članu Gradskog veća činilo politički probitačnim da obmanjuje korisnike najnižih penzija kako će im biti bolje ako se oglobe njihovi „bogati” sapatnici, nije uopšte izvesno da je to za društvo i državu i, najzad, za same vlasti celishodno. Ako ne mogu da se sete zbog čega, podsetićemo ih na Čerčilove reči da se „poneko i ponekad može obmanuti ali ne i svi sve vreme”. Ili na savet nemačkog filozofa Kanta da „ne treba lagati”: „Čovek uopšte nije obavezan da govori sve što misli. Naša je dužnost samo da ne govorimo ono što ne mislimo.” Ova zadivljujuće jednostavna pouka namenjena je svima ali bi o njoj najviše morali da vode računa oni koji se staraju o javnim interesima.

Nije, otuda, jasno zbog čega se vlasti toliko diče odlukom da se penzije do dvadeset pet hiljada ne smanjuju. Da li im, kada ponavljaju kako je ta kategorija penzionera zaštićena, pada na pamet da je spasenje u poboljšanju njihovog položaja a ne u trajnom „zamrzavanju”. Sem ako im nije cilj da sve penzionere smeste u „karantin za siromašne”.

Novinar u penziji