Igraću Betmenovog slugu

Slavni britanski glumac, oskarovac Džeremi Ajrons (1948), nedavno je u Maroku, na 14. Marakeš festivalu, iz ruku Leticije Kaste primio „Zlatnu zvezdu” za životno delo, uz sve kraljevske počasti i film koji sadrži inserte sa svim njegovim filmskim ulogama.

Dobitnik Oskara za ulogu u filmu „Ukidanje sreće”, naročito voljen zbog uloga u filmovima „Misija”, „Svanova ljubav”, „Nebesko kraljevstvo” i „Ukradena lepota”, „Kuća duhova”, na sceni velelepnog Kongresnog centra u Marakešu izgledao je i govorio s otmenošću svojstvenom britanskim lordovima. U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, koji je vođen u andaluzijskoj bašti mitskog hotela „Mamunija”, osvrnuo se i na svoju „kolevku”, tradicionalno britansko pozorište sa Šekspirovim komadima u kojima je briljirao i glumački stasavao...

Vi, britanski glumci, odrastali ste na Šekspiru i tako uticali, čak menjali ono što se u Americi zove studijski metod glume, ali šta je vama kao glumcu doneo Šekspir?

Šekspir je svoje likove načinio besmrtnim, a u njih ugrađivao beskonačnu smrt. Kao pisac, on grli nedoslednost. Nedoslednost koju svi imamo u sopstvenim ličnostima. To njegova dela čini posebno interesantnim. Upravo zbog te nedoslednosti u ličnostima njegovih likova moguć je toliko veliki broj njihovih različitih interpretacija. Što više igrate Šekspira to dublje pronalazite toliko različitih i novih stvari. Zahvaljujući Šekspirovim komadima i ja sam postao glumac.

Postoji li zaista samo jedan Šekspir ili je bilo više „Šekspira”?

Mislim da to nije ni važno, ali deo mene i dalje ponekad misli da je zaista postojalo mnogo razloga da širom Oksforda različiti pisci pišu ono što se oduvek smatralo opusom Vilijama Šekspira. Debata o tome da li je postojao samo jedan pisac ili je više pisaca, meni liči na ono kada dvoje sednu i raspredaju da li će sutra biti kišno ili sunčano vreme. Zaista mislim da nije važno ko je bio Šekspir, poenta je u tome da su komadi, koji se smatraju njegovim, fantastični.

Jednom ste rekli da niste glumac bili bi ste Ciganin čergar?

Da, ali u smislu da sam želeo da pronađem način života koji bi mi omogućio veliku slobodu kretanja. Nikada nisam voleo da budem zaglavljen na jednom mestu. Išao sam u veoma kompleksnu školu koja nas je pripremala za ozbiljne činovničke službe poput vojske, bankarstva ili industrije. Nisam sebe video u tome, tražio sam dugo gde bih se smestio i onda sam pronašao pozorište, svoju dnevnu sobu u njemu, taj njegov specifičan miris i atmosferu. Zavoleo sam činjenicu da radimo do ponoći i zavoleo sam ljude u koji u pozorištu rade. I naučio sam da budem glumac. A biti glumac podrazumeva i mnogo kretanja i mnogo putovanja. Dakle, ima sve ono što meni odgovara.

Zavoleli ste i film, zahvaljujući Piteru O’Tulu?

Da, u neku ruku je tako, ali je Piter O’Tul imao tu neverovatnu romantičnu filmsku polituru. Pre svega imao je te divne plave oči koje, očigledno je, ja nemam niti mogu da izgledam tako lepo kao Piter. Ha, Ha! Ali, gledao sam Pitera na platnu i razmišljao kako je izvanredno ono što on radi i kako bih ja voleo da to tako mogu. Da donesem film ljudima i dozvolim im da sanjare! Slično je i s mojim uzorima u pozorištu – s Ralfom Ričardsonom koga sam obožavao.

A s Lorensom Olivijeom?

Naravno, i s Lorensom Olivijeom, ali je glumački posao kada sam ja počinjao bio drugačiji nego kada je radio Lorens Olivije. On je godinama igrao u čak 65 pozorišnih predstava, jer je tada postojao veliki broj pozorišta, a danas ih nažalost više nema. Sada je biti samo pozorišni glumac mnogo teže, a biće čini se još teže novim, mladim generacijama. Znam da je tako, jer vidim svog sina kako s teškoćama započinje karijeru i kako savladava Hamleta i Romea za samo dva meseca, dakle ubrzanim ritmovima našeg vremena. Glumački posao može dobro jedino da se nauči ukoliko ga stalno radiš, a pozorišni biznis se mnogo promenio. Posla je sve manje.

Želeli ste da budete i muzičar?

Da. Muzika je svuda. Ona je deo i moje šminke. Slušate neku pesmu ili kompoziciju i ona vas odvede nekud u ničiju zemlju iz koje vam je posle teško da se vratite. Muzika vam otvara nove perspektive, pomaže da drugačije razmišljate. Naravno, moja muzička karijera nije bila bogzna šta, ali je muzika uvek uz mene i u meni.

Dobili ste nagradu za životno delo, zajedno s publikom ste videli inserte iz svih vaših filmova, ali šta vidite kada se okrenete unazad?

Vidim sebe kako razmišljam o tome da li sam uvek bio isti, da li sam bio zabrinut, da li bih neku scenu sada odigrao drugačije...

Jeste li ikada razmišljali o češćem radu u nekom britanskom nezavisnom filmu?

Jesam, ali kada sam producenta Džeremija Tomasa jednom pitao zašto nikada nismo uradili britanski nezavisni film, on mi je odgovorio: „Zato što je to skupo”. Čudne su te filmske računice.

Džeremi Ajrons i Dubravka Lakić u Marakešu (Foto Anjes Leroj)

Podržavate i male, takozvane nezavisne filmove, gledaćemo vas zato ove godine i u filmu „Hig-Rise” u kojem je Tomas takođe producent?

Da, Džeremi Tomas me je pozvao da svojim učešćem podržim zanimljivog i ne mnogo iskusnog filmskog reditelja Bena Vitlija, za film za koji Tomas ne misli da će imati mnogo publike. Zato sam ulogu u ovom filmu prihvatio.

A ulogu u novom „Betmenu” („Batman v Superman: Dawn of Justice”)?

Iz očiglednih razloga!

Zbog velikog novca?

Naravno da je reč o filmu velikog budžeta, ali to nije pravi razlog. Pravi je razlog što će mi to omogućiti da donesem nešto novca za male, nezavisne filmove. Inače, ovaj novi nastavak filma o superherojima ima vrlo dobar scenario, reditelj Zak Snajder je interesantan reditelj i mislim da će ovo biti veliki film koji će mi pomoći kada budem hteo da radim u nekom malom filmu.

Ben Aflek će biti Betmen, Henri Kavil Supermen, a vi?

Alfred! Igraću tog vernog Betmenovog slugu i tome se neobično radujem. Moj Alfred će biti drugačiji. On je veoma kompetentan čovek, od one vrste muškaraca kojeg bi svaka žena poželela za muža jer radi sve po kući.

Prošla godina je za vas bila baš radna, snimili ste i film „Trka” Stivena Hopkinsa?

Mislim da će ovaj film doživeti uspeh. Ima sjajnu priču, Stiven Džejms igra slavnog Džesija Ovensa koji je osvojio četiri zlatne medalje na Olimpijadi u Berlinu 1936. i izazvao gnev nacista.

Da li je istina da ćete uskoro snimati s italijanskim rediteljem Đuzepeom Tornatoreom?

Da i biće to ljubavna priča...

U kojoj ćete opet biti profesor, kao nedavno u filmu Bile Ogusta „Noćni voz za Lisabon”?

Ha, ne. Biću astrofizičar, a film će takođe biti na engleskom jeziku.

Još više volite evropske produkcije od američkih?

Evropski film se još snima više radi umetnosti, a američki radi novca. U Americi se više brinu šta drugi misle, kako ih vide, u čemu ja ne mogu baš sa uživanjem da učestvujem. U Evropi je glumačka igra raznorodnija, meni bliskija.

Prošle godine ste mi tokom razgovora rekli da glumci nisu vaši najbolji prijatelji, još je tako?

Imam prijatelje i među glumcima, ali se u svakodnevnom životu više družim s ljudima koji dele moju ljubav prema jahanju i jedrenju. To je sjajan svet i uživam u druženju s njima.

Maroko i Marakeš za vas nisu nepoznanica, u Maroku ste s Ridlijem Skotom snimili film „Nebesko kraljevstvo”?

Maroko je divna zemlja. Uslovi za snimanje u Uarzazatu i okolini su bili odlični i taj film je veliki film. Volim Marakeš i njegov filmski festival koji je toliko posvećen samim filmovima i njihovim autorima i zaista sam počastvovan što sam baš na ovom festivalu dobio nagradu za životno delo.

A koliko ste marokanskih tepiha kupili?

Ha, samo dva! Ono kada ste me juče „uhvatili” na bazaru, samo sam pregovarao o njihovoj ceni. Tek sam ih danas kupio. Ha, Ha!