"Ej deco, može ovde da se skače?". "Ne može čiko, ima škoške". "Ma kak′e škoške u Nišavu", uzvrati delija više za sebe i lastom se otisnu ka vodi iz koje se ubrzo pojavio raskrvavšenog lica i razbijenog nosa. "Lepo smo ti rekli čiko, ima škoške - od ladu karavan, od fižu, od juga". Nesporno je da Srbi imaju talenat da ozbišan problem upakuju u vic. Time se priča obično završava, ali ova ekološka o trovanju srpskih reka poslednjih dana izgleda da se tek otvara: Begej, Vlasina, Despotovica, Dunav, Moravica, Timok, Toplica, Turija...

Najljubazniji poziv na riblju čorbu ili paprikaš danas bi mogao da bude pogrešno protumačen. Pesma "Siđi do reke" zazvuči cinično posle TV snimaka uginule ribe koja pluta vodom u koju se nemilice bacaju automobilske školjke, motorno ulje, plastične boce, baterije, otpadne vode, cijanid, amonijak, fenol, živa...

Neodgovorni pojedinci, velike industrije i mala privreda. Svi potpuno ravnodušni prema okruženju u kome živimo. Reke kao deponije.

Jedan litar iskorišćenog motornog ulja može da zagadi milion litara vode. U Srbiji se godišnje zameni 106.000 tona takvog ulja a najveći deo završi u prirodi. Baterija za sat ili neonska sijalica, koje sadrže između pet i 25 miligrama žive, unište 20.000 litara pijaće vode. Industrijski otpad izbačen u reke može da uništi njihov svet. Veštačka đubriva, recimo, izazivaju prekomerno bujanje algi koje troše kiseonik iz vode i tako ubijaju ribe i vodene životinje.

Bahatost, sebičnost i kratkovidost prete da razore eko-sisteme srpskih reka. Umesto da ih prepustimo miru pecaroša a jelovnik prilagodimo tropskim vružinama pa meso zamenimo ribom, suočeni smo sa ekološkim genocidom: tokom poslednje dve nedelje izvađene su desetine tona ribe uginule zbog nepoštovanja elementarnih propisa zaštite čovekove okoline.

Uvažavajući signale upozorenja koje šalje priroda, svet se trgao. Nas jedino mogu da prodrmaju kazne. Za razliku od nekih pređašnjih ekoloških drama, krivci su sada identifikovani i kažnjeni. Zbog ispuštanja toksičnih materija u Timok, Saša Dragin, ministar za ekologiju i zaštitu životne sredine, prvi put je uručio rešenja o privremenom prestanku rada četiri preduzeća.

I dok većina kliče "Bravo ministre", ima i onih koji odluku kude upozoravajući da je to težak udarac ionako niskom standardu Knjaževčana.

Nesumnjivo je da opšte siromaštvo određuje nivoe ekološke svesti. Uvođenje mera zaštite voda poskupljuje proizvodnju i mnogi su do sada mislili da će upravo na tome štedeti. Više neće moći. Akcija sada, da se sutra ne bi plaćala još viša cena.

Ekološki standardi su u vrhu prioriteta savremenog sveta. Nema nam ulaska u Evropsku uniju dok se ne sprovedu i u Srbiji. Haške prioritete zameniće ekološki. Kao u Hrvatskoj. Rumunija, nova članica EU, moraće za filtriranje, prečišćavanje otpadnih voda i za kanalizaciju da do 2013. investira 8,6 milijardi evra. Poljaci 8,3 a Mađari 5,8 milijardi.

Sve veća količina industrijskog otpada koji završava u rekama, ne samo što uništava ekosisteme već i drastično smanjuje rezerve pijaće vode. Na Svetski dan vode, 22. marta, saopšteno je da je sudbina deset najvećih rečnih džinova na planeti neizvesna.

Od oko 1,4 milijarde kubnih kilometara vode na Zemlji, samo 0,8 odsto je slatka voda čija je ukupna potrošnja porasla tokom poslednjih sto godina čak deset puta - dva puta više od rasta stanovništva. Prema podacima UN, dve trećine sveta će do 2025. živeti u zemljama koje će biti suočene sa ozbiljnom nestašicom vode. Ako se zbog nafte ratovalo u 20. veku, u ovom povod sukoba može da bude voda.

Srbija nije siromašna pitkom vodom, ali nije ni bogata onoliko koliko se misli. Od 1.300 prirodnih izvora ispitano je svega 230, dok svake sekunde u nepovrat otiče između pet i deset kubika vodnog blaga. Mnoge zemlje, poput Italije i Poljske, za razliku od nas, nisu uvele koncesije za eksploataciju vode. Holandija je čak zakonom zabranila privatizaciju vode na svojoj teritoriji.

Da bi izbegli akva-stres, moraćemo ozbiljno da se pozabavimo zagađivačima, ali i da imamo jasnu viziju šta ćemo da radimo sa jednim od najdragocenijih resursa budućnosti. Tehnološki i industrijski razvoj ubuduće će hteo-ne-hteo morati da ima ekološko srce, a mi da shvatimo da ekologija ne priznaje granice ideologija i moći.