Surogat činjenice

„Politika” nije naučni časopis, ali bi neko ko pretenduje na svoje mesto u akademskom svetu mogao da određene principe naučnog rada primeni i na članke namenjene široj publici. Pod tim principima podrazumevam, recimo, potrebu da se jedna stvar prikaže iz više uglova, a da se onda, nakon vaganja argumenata, donese sud o nečemu.

Kao što je svako ko je pročitao barem jednu ozbiljnu knjigu o ekonomiji mogao da sazna da ekonomska pitanja nisu takva da se odluke mogu lako donositi i da svaki izbor zahteva odmeravanje mnogobrojnih, ne uvek očiglednih koristi i šteta koje od njega nastaju. Ovo, naravno, važi i za druge oblasti.

U tekstu g. Miše Đurkovića „Protiv takozvanog surogat materinstva”, međutim, sve deluje tako jasno, predložene mere imaju ogromne negativne posledice, te je jedinu moguću odluku lako doneti. Ili je možda prikazana samo jedna strana medalje, a i ta ne preterano argumentovano?

Da krenemo onda redom sa argumentima g. Đurkovića. Među njima su pozivanje na stavove crkve, iskustva iz nekih zemalja u kojima surogat materinstvo nije legalizovano, kao i nekih u kojima jeste.

Da počnemo od stava Srpske pravoslavne crkve. Na prvom mestu bih želeo da primetim da je Srbija sekularna država, a da je pomenuta tema univerzalno ljudska, i vrlo osetljiva i za pripadnike drugih veroispovesti, kao i onih koji se ne izjašnjavaju kao vernici. Ako verske zajednice veruju da njihov stav ima realnu težinu, onda je valjda dovoljno da svojoj pastvi saopšte svoju preporuku o tome kakvo je ponašanje po tim pitanjima ispravno. Nije posao zakonodavca da rešava pitanje (nedostatka) autoriteta unutar verskih zajednica, niti da stavove njihovih poglavara nameće onima koji nisu njihovi pripadnici. Poštujem i stavove SPC, koju smatram veoma značajnom ustanovom, kao i drugih verskih zajednica, ali mi se ne čini dugoročno dobrim ni za njih, ni za društvo u celini, da se ovi stavovi koriste i tamo gde je to primereno, a i tamo gde nije.

Tema Đurkovićevog teksta me, takođe, podsetila na nešto što sam nedavno pročitao, a donekle je u vezisa ovim pitanjem – radi se o LGBT zajednici i usvajanju dece. Dakle, oni „nenormalni” (kolokvijalni način označavanja pripadnika LGBT zajednice) bi hteli da usvajaju decu koja nemaju roditeljski dom. Odakle uopšte ta deca, da li su ih donele rode, ili su nađena u kupusu? Ne, njihovi roditelji su ih ostavili na ulici. Pa, ko su ti roditelji? To su reproduktivno funkcionalne osobe, heteroseksualci, dakle „normalni”. Znači, ovi „nenormalni” bi hteli da stvore uslove za razvoj deci koju su „normalni” ostavili na ulici!

Nisam ni zagovornik, ni protivnik ovakvog usvajanja (nisam posebno upućen u LGBT problematiku, osim što znam da pripadnici ove populacije imaju pravo na svoje dostojanstvo, koje ponekad politički nekorektno zovu ponosom).Ima stručnjaka koji su daleko pozvaniji od mene da procene njegovu opravdanost.Želim samo da ukažem na to kako olako prihvatamo patološko ponašanje kao normalno, samo ako protagonisti pripadaju „pravom” delu populacije. Takođe, ne smatram da treba stvari dodatno zapetljavati povezivanjem surogat materinstva s problemima LGBT populacije, jer su ti problemi suštinski nepovezani.

G. Đurković dalje govori o iskustvima drugih zemalja. Ova iskustva je, nesumnjivo, potrebno koristiti, niko pametan ne uči samo na svojim greškama, mada je kod nas dosta raširena praksa nekritičkog preslikavanja iskustava iz drugih sredina. Čak i prenošenje „best praktis” iskustava kod nas se često pokazivalo kao neuspešno, a šta onda reći o onome što je daleko od najboljeg?

G. Đurković prvo navodi primere pojedinih evropskih zemalja (kao pozitivne). Ne nameravam ovde da napadam Evropu, koja je po meni, pre svega suviše heterogen i nedefinisan pojam, samo želim da postavim nekoliko pitanja.

Prvo:da li je Evropa, ma kako je ko definisao (a obično se misli na određen broj razvijenih zemalja u njenom zapadnom delu) zaista moralni arbitar za ceo svet i sva podneblja i kulture? To pitanje se ovih dana često postavlja u slučaju Francuske i Nigerije.Drugopitanje: da li su i sve „evropske” zemlje primeri poštovanja „evropskih” načela? Koja je, na primer, evropska zemlja uvela pravo glasa za žene tek 1971. godine? Odgovor: Švajcarska. Dobar primer za Srbiju? Teško, ona je tako nešto učinila znatno ranije.

U tekstu zatim slede primeri zemalja koje su uvele surogat materinstvo, Indije i Ukrajine (kao negativni), te g. Đurković govori o mogućim zloupotrebama surogat majki. Po meni, nije osnovni problem pomenutih zemalja to što su legalizovale surogat materinstvo, nego što su siromašne. Da li bi problem bio manji ako bi surogat majke, umesto što to rade, prodavale bubrege, ili na neki drugi način ulagale svoje telo ili zdravlje?

Da li je Srbija zaista tako sigurno moralno mesto, na kome su ljudska prava u toj meri zaštićena, da nam je svima najveća briga da ne dođe do zloupotrebe asistirane reprodukcije? Da li je ta opasnost takva da država zbog toga treba da uskrati osnovno ljudsko pravo, pravo na potomstvo, hiljadama parova u Srbiji? Da li je korist uopšte srazmerna dobitku?

Da li bi samohrana majka koja bi se dobrovoljno odlučila da za materijalnu naknadu podnese veliku žrtvu, ali istovremeno stvori svojoj deci bolje uslove za život, bila žrtva, zločinac ili heroj? Da li je majka koja radi celu noć u kiosku za 15.000 dinara manje žrtva eksploatacije od surogat majke? Da li takva majka može da kaže da živi u društvu koje štiti njen život i dostojanstvo?

Dr dipl ing.