Evropski strahovi

Evropom je zavladao strah. Pritom, ne samo onaj strah koji je bez sumnje izazvao teroristički napad na redakciju „Šarli ebdoa”, već i brojni drugi strahovi. Evropljane, naročito one koji pripadaju političkim i finansijskim elitama, minulih nedelja muči strah od novog talasa ekonomske krize, od rata u Ukrajini, od pobede Sirize u Grčkoj, od ultradesničara, od raspada evrozone, od muslimana, od toga da ih svet ne vidi kao antisemite...

GEOPOLITIKA EMOCIJA: Strah je postao toliko prisutan u svakodnevici Evrope i njenih postupaka prema ostatku sveta da je knjiga francuskog spoljnopolitičkog eksperta Dominika Mojsija „Geopolitika emocija” postala aktuelnija nego ikad. Mojsi je još pre šest godina izašao sa teorijom da od terorističkih napada na SAD 11. septembra tri osnovna osećaja – osećaji nade, poniženja i straha – oblikuju geopolitiku tri vodeća regionalna centra moći. Azija je, kaže on, puna nade u bolju budućnosti pa je energično preuzela ekonomski inicijativu od Zapada. Arapski svet deluje pod osećajem poniženosti, žrtve i nerazvijenosti. Zapad, pak, deluje pod uticajem straha. I to straha od ekonomske moći Azije ali i da će arapski svet postati izvor radikalnih verskih i terorističkih napada čije uzroke Evropa i SAD jedva razumeju. Kada se tome dodaju unutrašnji problemi, Evropa je strahu od „drugih” pridodala i unutrašnje strahove, koji  predstavljaju gorivo za plamen islamofobije.

ISLAMOFOBIJA I ANTISEMITIZAM: Kroz proteste pokreta Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada (Pegide) prvi put se na javnoj sceni tako jasno iskristalisala islamofobija. Uprkos izjavama Angele Merkel da je „islam deo Nemačke” i kontramitinga na kojima se promoviše tolerancija i suživot, Pegida dobija pristalice širom Nemačke, ali pokrete-kopije u Belgiji, Austriji i Danskoj. Ako se izuzme to što je prošlog ponedeljka zbog terorističke pretnje zabranjen miting i kontramiting u Drezdenu, ove otvorene proteste protiv islama, na kojima se praktično poziva na proterivanje muslimana iz Evrope, vlasti ne zabranjuju. Sve u ime odbrane slobode govora.

To što antiislamska atmosfera podseća na antijevrejsku atmosferu, koja je 1938. dovela do krvave Kristalne noći, zasad ne brine Evropu toliko koliko je muči strah da je svet vidi kao antisemitsku. Tako se bez ikakvih problema može čuti da lideri evropskih parlamentarnih stranaka pozivaju na napade na džamije a da za to ne snose nikakve posledice, dok se brzo hapse anonimni blogeri koji na društvenim mrežama šire antisemitizam.

Da apsurd bude veći, najglasnije su apologete humanitarnih intervencija na Bliskom istoku koji su umnogome doprineli da se zaoštri jaz i sukob između judeo-hrišćanskog i muslimanskog sveta. Deluje veoma cinično kada francuski filozof Bernar-Anri Levi u Ujedinjenim nacijama pozove svet da se usprotivi „ponovnom napredovanju radikalne nehumanosti, te totalne niskosti – antisemitizma”. To govori čovek koji je „u ime ljudskih prava” zagovarao bombardovanja širom Bliskog istoka i Magreba, koja su dobrim delom uzrokovala umnožavanje i rast radikalnih islamističkih grupa, ali i rast muslimanskog antisemitizma. Nasuprot nemačkim intelektualcima koji ističu da su protesti Pegide sramota za Nemačku, Levi u UN ističe samo svoju osudu napada na Jevreje a zanemaruje činjenicu da je u protekle dve nedelje u Francuskoj zabeleženo više antimuslimanskih izgreda nego za celu prošlu godinu.

Ukoliko je Evropi zaista stalo do svojih vrednosti onda će pozivi da nestane antisemitska mržnja morati da prate i pozivi da nestane antimuslimanska mržnja. U suprotnom, strah do terorizma i radikalnih islamističkih grupa na evropskom tlu biće opravdan.

ZABORAVLjENA DEMOKRATIJA: Ali strah od imigranata i od toga da će islam ugroziti vrednosti većinskih naroda u Evropi zapravo su posledica unutrašnjih problema, to jest straha da će dobra stara ekonomski prosperitetna i socijalno osetljiva Evropa postati prošlost. Prema oceni Jana Tehaua, direktora Evropskog centra Karnegi zadužbine za međunarodni mir, ovaj strah vuče korene ne od aktuelne ekonomske krize već još od kraja osamdesetih godina kada je evropsko društvo postalo sve bogatije pri čemu srednja klasa nije dobila mnogo od tog bogatstva.

Strah srednje klase od siromaštva, svest da bogatiji postaju sve bogatiji i osećaj da vladajući političari svih ideoloških boja više slušaju interese finansijskih elita a ne interese svojih glasača, predstavljaju glavne uzroke straha Evropljana. Straha koji usmeravaju na islam i imigrante. To je dokazala i prva akademska studija o Pegidi, koja ukazuje da manje od četvrtine pristalica ovog pokreta brine islam, dok za većinu razloge za proteste vide u svom nezadovoljstvu političarima, medijima i opštom zabrinutošću situacijom sa imigrantima. To nezadovoljstvo koriste ultradesničari širom Evrope – od Najdžela Faraža preko Marin le Pen do Gerta Vildersa – i usmeravaju ga ka islamofobiji i ksenofobiji.

Međutim, u Grčkoj i Španiji levičarski pokreti Siriza i Podemos uspeli su da to nezadovoljstvo naroda usmere baš prema elitama a ne prema lažnim krivcima oličenim u imigrantima i muslimanima. To je izgleda više uplašilo lidere EU od islamofobije, jer bi uspeh Aleksisa Ciprasa mogao da ih natera da reformišu evrozonu i delom odustanu od mera štednje, koje očigledno delom doprinose zastoju već usporene ekonomije EU. Zakasnelo „upumpavanje” milijardi evra u evropsku ekonomiju vraća nadu u oporavak. Ali, ako Evropa ne prizna verovatni uspeh Sirize u Grčkoj i prihvati neminovnost usaglašavanja rigorozne fiskalne discipline sa socijalnim potrebama srednje i niže klase, dobar deo Evrope će polako početi da gubi veru u demokratiju. A to je nešto čega bi Evropljani zaista trebalo da se plaše.