Život u narandžastom kombinezonu

Pre tačno godinu dana, na Savindan, otišao je Oliver Ivanović na razgovor sa kosovskim deliocima pravde. Otišao je na rutinski sastanak sa tužiocem Specijalnog tužilaštva Kosova, koji je potom izdao nalog za njegovo hapšenje. Od tada do danas, Ivanović je boravio čitava tri sata na slobodi. Dozvoljeno mu je da, zbog krsne slave, to vreme provede s porodicom i trogodišnjim sinom Bogdanom.

„Nije mogao da poveruje. Istrčao je u ulaz kad mu je začuo glas. Dočekao ga, zagrlio, seo pored njega... Zaćutao, i u jednom trenutku upitao: Tata, a zašto ti ne izuješ cipele, uvek si tako radio? U tom trenutku svi smo shvatili Bogdanovu poruku”, kaže za „Politiku” Oliverova supruga Milena.

Kad se nesreća i emocije porodice Ivanović ostave po strani, među ljudima koji ne poznaju prilike u Kosovskoj Mitrovici i na KiM pojavljuje se ono poznato pitanje: ima li tu nečega? U njemu je često sadržana i sumnja, pa se u rečima „nečega” i „nešto” traži krivica i pronalazi dokaz za nju, gotovo po obrascu Andrićeve „Proklete avlije”. Jesu li ovde svi krivi, ko je odgovoran, šta je pojedinačna odgovornost za zločine, jesmo li imali ikakve šanse da napravimo normalno društvo, da li je Oliver Ivanović ratni zločinac? Upućeni, svedoci, pa čak i onaj krunski koji se, ironijom sudbine, zove Isa Mustafa, kao i sadašnji kosovski premijer ne pružaju valjane dokaze da je Oliver počinio zločin.

„Reč je o političkom procesu”, tvrdio je pokojni profesor Predrag Simić. Ali kako je moguće da je on politički zatvorenik ako je bio ocenjen kao najliberalniji srpski političar, ako su ga primali i slušali svi, od Brisela do lokalnih tajnih službi? Ima tu nečega!

Zapad je među Srbima na Kosovu i Metohiji svojim radom, a kasnije i u svojim izveštajima, definisao dve kategorije moćnika, političara i uticajnih ljudi: primitivne branitelje srpstva i kooperativne lidere koji prihvataju realnost na terenu. I jednima i drugima išlo se naruku: prvi su im bili potrebni da prave lažni balans sa albanskim zločincima u vlasti, a drugi su proizvedeni po kolonijalnoj devizi – od budale napravi generala – služili kao dekor i potvrda „uspešnog društva na Kosovu”. Samo su retki, i to povremeno, uspevali da se otrgnu iz ovog modela, promovišući istinsku demokratiju i najavljujući potencijal da je moguće oporaviti makar jedan grad ili jednu malu grupu ljudi. Ivanoviću – Zapad, Albanci, veliki delovi prve (patriotske) i druge (građanske) Srbije nisu oprostili upravo taj potencijal. Zato ga danas gotovo svi brane, a niko ne može da mu pomogne. Da li je, uopšteno, takav slučaj i sa Srbima na Kosovu i Metohiji? Ovo neprirodno poređenje sa jednim čovekom je moguće, jer nema sistema, pa se pojedinac, možda ne ni svojom zaslugom, pretvorio u žrtvu ili u simbol, svejedno je. Dakle, može li se Srbima pomoći uprkos ovolikoj brizi stvarnoj i deklarativnoj, uprkos najboljim evropskim zakonima, stranim misijama i podršci?

Srbima je obezbeđen život u odloženom porazu, život u odloženoj kapitulaciji, i tu nije kraj, oni se primoravaju na tuđu slobodu, od njih se očekuje da potvrde kako im je dobro u toj slobodi. Dobro im je gotovo isto kao i Ivanoviću, koji živi u odloženoj pravdi, obučen u narandžasti jednodelni kombinezon istog dizajna od Gvantanama do Kosovske Mitrovice.

Nikome više nije bitno što je dreničkoj grupi, osumnjičenoj za najgore zločine, i njenom komandantu pod ratnim imenom Sultan omogućeno da se brane sa slobode. Oni ne utiču na svedoke kao Ivanović, njihovi svedoci nestaju, a njegovi nemaju šta da kažu, ali se ipak, paradoksalno, Oliver vraća u zatvor. Ima tu nečega!

Kosovo i Metohija je mesto neizuvenih ljudi, mesto gde su najslabiji i poniženi spremni na daleki put, njima su cipele i torbe sa dokumentima uvek pri ruci, jer nikad se ne zna kad stihija može da krene ili kad „pravda” želi da te pozove.

Otkud trogodišnji Bogdan Ivanović to zna?