RASAĐIVANjE DEMOKRATIJE

Posle četiri godine od kako je operaciju "zastraši i šokiraj" uputio za Irak očekujući da će stanovništvo raširenih ruku prihvatiti njegov demokratski projekat, Džordž V. Buš je dočekao da njegov diplomata u Bagdadu tamošnje stanje opiše zlokobno sažeto.

"Ukoliko postoji jedna reč koju bih upotrebio da sumiram atmosferu u Iraku – na ulicama, po unutrašnjosti, u susedstvu i na nacionalnom nivou – ta reč bila bi strah", saopštio je senatskom komitetu za spoljne poslove ambasador Rajan Kroker.

Predsednik ne pokazuje da ga procena posebno uznemirava. Ostaje dosledan sebi, svojim apsurdima i izvrtanjima činjenica. Nedavno je ne trepnuvši izjavio: "Oni koji bombarduju nedužne ljude u Iraku su isti oni koji su napali Ameriku 11. septembra".

Kakva neistina. Al Kaida Mesopotamije 2001. nije uopšte postojala. Ispostavlja se da je to nebitno iako je iračka faza njegovog globalnog eksperimenta poznatog pod imenom "rat protiv terorizma" pokazala je da je terorizma danas više a ne manje.

Uprkos tome, Buš nastavlja pohod dajući mu posredno totalitarnu dimenziju beskonačnog rata. Zašto to mislim? Zato što je teror sastavni deo ovog sveta od njegovog nastanka. Kao što su greh, smrt, haos, tama. Naravno da teroriste treba zaustaviti, ali teroristi se – kao i svi drugi ljudi – upravljaju sopstvenim motivima. Buš se ne bavi uklanjanjem motiva. On podrazumeva da će rat trajati dok i poslednji terorista ne bude ubijen.

Mesijanski posvećen ratu do kraja sveta, Buš tvrdi da veruje da kroz njega govori Gospod i da bez toga ne bi mogao da obavlja svoj posao. Toliko je izgubio osećaj za realnost da sebe poredi sa Džordžom Vašingtonom iako zbog iračkog rata beleži najniži predsednički rejting u američkoj istoriji.

Tako je dočekao da se ono što je počelo kao pojedinačna paljba protiv isfabrikovanog rata pravdanog otporom terorizmu, pretvorilo u baraž kritika koje dobijaju podršku čak i sve više predsednikovih republikanaca.

Irak krvari kako nije ni pod Sadamovom diktaturom, Vašington na rat troši deset milijardi dolara mesečno, ali nema odgovor šta dalje.

Jedni, mahom demokrate, zahtevaju što brže povlačenje iako su svesni da je to složena tehnička operacija. Sovjetima je svojevremeno trebalo devet meseci da 120.000 svojih vojnika izvuku iz Avganistana. Drugi, Bušovi, smatraju da bi to značilo priznavanje pobede Al Kaide i Irana pa bi da produže avanturu nadajući se da će jednog dana iz bliskoistočnog haosa ipak nastati neki demokratski Irak.

Problem je u tome što Amerika malo toga može da uradi na Bliskom istoku. Stvari najčešće ispadnu drukčije od onoga što su u Vašingtonu zamišljali. I dok se Bela kuća i Kongres natežu oko rokova povlačenja i obaveštajnih procena situacije, narasta konsenzus da Irak treba napustiti tako da se minimiziraju gubici misije koja je od starta bila pogrešna.

Sve ređi spore da je Bušova avantura nanela štete američkom prestižu, pa zastupaju stav da debakl ne bi bio totalni kada bi se ostavio ograničen broj vojnika da zaustavi napredovanje Al Kaide i da spreči građanski rat sunita i šiita.

Buš svoja očekivanja da će se Irak stabilizovati do kraja leta zasniva na prisustvu 158.000 američkih vojnika. Još jedna vizija postaje iluzija. Kao i do sada, Buš nije pripravan da prizna grešku. Irak jednostavno nije u stanju da u narednih 40 dana ostvari 18 reformskih ciljeva. Od nacionalnog pomirenja nema ništa.

Dok se američka javnost sa faznim pomakom sve više približava globalnim kritičarima rata zahtevajući da se trupe što brže povuku i da se okupacija okonča, stanar Bele kuće tvrdoglavo veruje u nastavak svoje misije rasađivanja demokratije. Uporno tvrdi da bi prepuštanje Iraka Iračanima dalo zamah Al Kaidi Mesopotamije, filijali džihada Osame bin Ladena koja samo Bušu može da zahvali što se uselila između Tigra i Eufrata.

Američki predsednik nije opsednut altruizmom, još je manje ophrvan željom da Iračanima prepusti odluke o sopstvenoj budućnosti. Da jeste, pritisnuo bi bagdadske vlasti preteći povlačenjem vojnika ukoliko one ne ubrzaju normalizaciju. Bušu je jedino stalo da kao samozvani ratni predsednik, bez priznavanja poraza i uz novo proklamovanje pobede, izgura kraj drugog mandata. Da sebe svrsta uz bok Ruzveltu i Ajzenhaueru. Posle šta bude.

Izvesno je da bi izvlačenjem glavnine snaga Amerikanci smanjili sopstvene gubitke, ali je sigurno da bi irački porasli. Koliko, to niko ne zna. Sigurno je samo da bi to bilo više od hiljadu žrtava mesečno, što je sadašnji prosek američke "oslobodilačke" misije. Anarhija danas, potpuni haos sutra. Uz košmarnu mogućnost prelivanja konflikta na čitav region.

Kada je 1929. godine Enciklopedija Britanika Lorensu od Arabije zatražila da obradi jedinicu "gerila", stari lisac Bliskog istoka je napisao: "Ustanak mora da (iza sebe) ima prijateljsko stanovništvo, ne aktivno prijateljsko već simpatizere samo do tačke da pobunjenički pokret ne provale neprijatelju. Ustanci mogu da se naprave sa dva odsto aktivnih u udarnim snagama i 98 odsto pasivnih simpatizera".

Kladim se da Buš to nikada nije pročitao. Da jeste, ne bi nastavljao da srlja po prostoru na kome su poražena mnoga carstva, od rimskog do otomanskog i britanskog. Uključujući i ovo novo, američko. A to je upravo ono što Buš ne želi da prizna. Strah.