Bar nije „s" konja na magarca!"

Jao, pa gde ste Vi? Pa nismo se čuli od 2009! Smejem se na sopstveni račun… Upravo sam pročitala svoj tekst iz 2009! Jao, kako deluje daleko, a kako prepoznajem sve, kao da je juče bilo! A desilo se dosta toga u međuvremenu…

Ne, nisam prestala da budem „signora delle pulizie” (gospođa za čišćenje u bukvalnom prevodu, čistačica)…Samo sam naučila da živim paralelno…

Dakle, zahvaljujući tom poslu mirno mogu da planiram gde ću na godišnji odmor, hoću li prsten od belog ili žutog zlata, znam da detetu mogu da platim ekskurziju u Barselonu, a da ne zaboravim pritom ni ono mlađe… Mogu da izgledam dovoljno dobro obučena (i sve drugo), da studiram i nadam se dobro plaćenom, čistom i lakom kancelarijskom poslu, u nekim snovima možda čak i nalik onom koji sam nekad davno radila… 

Bez onog posla o kome sam pisala davne 2009. nisam ostala zbog nerada, naprotiv! Radila sam i kada se već dobro video stomak… E, kada više nisam mogla da se sagnem 50 puta u roku od sat vremena, ili bar ne bez posledica za buduću bebu, otisša sam na trudničko. Posle je gotovo neosetno istekao ugovor o radu o kome više ni reči nije bilo…

Uzgred, da li znate da stopostotno plaćeno trudničko odsustvo u Italiji traje tri meseca? Možete li da zamislite mamu koja se porodi, ostavi kući bebu od 3 meseca i vrati se da radi? Meni su ga platili iako je ugovor o radu istekao zato što je to zakonom obavezno, nije me se mnogo ticalo. Plakalo mi se onda kada su menjali Zakon iz iste materije ali u Srbiji, nikad više takav neće stupiti na snagu, oprostiće nam valjda, kosti onih koji se u grobu okreću jer su se za njega borili…

Tako sam prestala da budem radnik i postala student.   Ovoga puta ne na kursu za jezik, nego redovan, prilično čudan, neosetno stariji (na moje ogromno zadovoljstvo) i vrlo odgovoran student specijalističkih studija za socijalni rad, socijalnu politiku, programiranje iupravljanje uslugama i ljudskim resursima!

I to na jednom od boljih italijanskih Univerziteta... Baš mu je toliko ime, sve su morali da natakare pa kad god moram to da napišem koristim opciju za kopiranje!

I igrom slučaja, čak sam iprva na grupi završila sve ispite, u junu prošle godine (zato što sam prva ušla u kabinet, ne iz drugog razloga!).

Od tada vežbam svoje strpljenje u odnosima sa italijanskom administracijom, čekajuci da odradim praksu i najzad diplomiram.

Dovoljno visoka škola da bih mogla šta god! Nemojte se nadati da će to nesto promeniti u mom statusu „signore delle pulizie” , što bi rekli italijani : „ho preso il gusto!” ako može da se prevede sa: „počelo je da mi se dopada”.

Ili, dopada mi se moja nezavisnost, taj osećaj korisnosti, moj polagani put na bolje a da se pritom mostovi ne dižu u vazduh. Moje sigurno parče hleba, ono za čim sam otišla u beli svet, ako se ne računa ljubav. Moja mala ali sigurna cifra kojoj za sada ni kriza koja se itekako oseća nije mnogo naudila. Moja nada da, ako se ne ubijem pre nego postanem stara i nemoćna, ipak sebi priuštim mirnu starost i nikom ne budem na teretu.

Jeste da crni fond ume da se opasno okrnji u doba sniženja za 70 posto (kojih se u Srbiji ne sećam, ili bar ne za nešto iole upotrebljivo) i svaki put kad bih da sa mužem pobegnem na dva dana od dece,obaveza i svakodnevnog i izigravam damu, ali ideja ostaje, dobra i moguća…

A možda je to i zbog toga što u Italiji ne ide na bolje : nezaposlenost mladih je visoka, cena nekretnina je pala, ali ja nisam od onih koji su time uspeli da se okoriste pa i dalje plaćam kiriju.

Politička situacija je, ako smem da kažem, jadna, bez pravih reformi i uz kaskanje za EU, ili pod njenom palicom. Welfare na poslednjim izdisajima, smanjena su i preorganizovana sva socijalna davanja, planiranje resursa OTTIMO samo na papiru koje se prevodi u naduvavanje cena, taksi i poreza, o borbi s organizovanim kriminalom na visokim nivoima gotovo da nema reči, zaoštrava se sve na čijem je udaru, na kraju krajeva, OBIČAN ČOVEK.

 „Pukla tikva” rekao bi neko.

U Srbiji ja ni kao samohrana majka nisam imala dečiji dodatak, studije smo plaćali svi podjednako, i oni što jedva mogu da se prehrane i oni kojima su roditelji nosili poznata prezimena, plata nije mogla da mi pokrije troškove, tužno su me zasmejavali podaci o takozvanoj potrošačkoj korpi…

Ovde je bar to drugačije. Dosad bilo, da ne čuje zlo…

Sve što radiš, studiraš, upisuješ dete u obdanište, školu, tražiš lekarsku pomoć, plaćeš poreze, SVE ima veze sa prosekom primanja. Moje su studije koštale koliko jedna bolja haljina u mom ormanu. Desetostruko više sam potrošila prevodeći dokumenta za upis, sa obaveznim međunarodnim pečatima…Kad sam se upisivala na fakultet isto je u Srbiji činio moj mlađi brat, potpuno sam sigurna i garantujem da jedna srpska porodica studenta može sebi da dopusti jedino ako je spremna na Golgotu.

Nisam promenila prezime, nacionalnost, veru.. Nadala sam se da mogu da se dobro uklopim u društvo i bez toga… Još se nadam.

Ali, dok čekam da diplomiram, položim državni ispit, dobijem bolji posao, dok čekam da mi deca i crni fond narastu, da kupim krov nad glavom, da odem na krstarenje, da preskočim da svaki godišnji odmor provedem uvek u Srbiji , ostajem zadovoljno, Signora delle pulizie!!

Danijela, Trst, Italija