Ljušić morao u penziju još pre tri meseca

„Bivši v. d. direktora ’Službenog glasnika’ Radoš Ljušić je morao po sili zakona da ode iz ove državne institucije još u novembru prošle godine jer je tada napunio 65 godina i nikako nije mogao da ostane u stalnom radnom odnosu. Eventualno je mogao da bude angažovan honorarno”, kaže sagovornik „Politike”, zaposlen u ovoj izdavačkoj kući, jedan od malobrojnih koji je uopšte bio spreman da, makar i nezvanično, priča o promeni na čelu ove kuće. Imenovanje Jelene Trivan i odlazak Ljušića juče nisu bili raspoloženi da komentarišu ni bivši direktor Slobodan Gavrilović, ali ni jedan od bivših urednika, inače veliki protivnik Ljušićevog postavljenja pre dve godine, književnik Gojko Tešić. Na naše pitanje da prokomentariše promene u SG, Tešić nam je samo kratko rekao da je sve što je imao rekao kada je Ljušić imenovan na tu funkciju u decembru 2012. godine.

Tešić je tada, da podsetimo, ne pominjući po imenu Ljušića, uputio otvoreno pismo Aleksandru Vučiću u kome ga je upozorio na kadrove koji ga „sapliću na putu modernizacije Srbije”, i to koristeći najteže kvalifikacije na račun tih kadrova. Ti takozvani intelektualci se, kako je napisao, propinju iza Vučića ne bi li se njihov „plemeniti“ lik video u Srbiji, duvaju mu za vrat, a „zlo im je ključna vrednosna kategorija”.

Ljušić se prepoznao u ovom pismu i odgovarajući Tešiću, između ostalog, izneo podatke o enormnim honorarima koje je ovaj dobijao u „Službenom glasniku” dok je na njegovom čelu bio Slobodan Gavrilović. Kako je tada tvrdio Ljušić, za vreme njegovog prethodnika, samo u toku 2012. godine, „Službeni glasnik” i Zavod za udžbenike isplatili su Tešiću potpuno nezasluženo honorar od čitavih 4,5 miliona dinara. I to, kako je rekao, za isti posao za koji jedna službenica SG koja mu je pomagala u priređivanju dela Stanislava Vinavera nije dobila ništa osim plate.    

Naš sagovornik iz ove kuće ističe da „Službeni glasnik” nije poslovao loše ni pre dolaska Ljušića, ali ni dok je on bio v. d. direktora. Naime, pošto je reč o izdavačkoj kući sa monopolskim položajem prihodi su uvek bili izuzetno veliki tako da list nije nikada bio na budžetu. Naprotiv, uvek je krajem godine uplaćivao od svojih sedamdesetak miliona dinara u državnu kasu, a zaposleni su dobijali dividende od tridesetak hiljada dinara. Dolaskom Ljušića, priča naš izvor, zaposlenima su ukinute dividende, ali su skresani i mnogi drugi rashodi poput novogodišnjih paketića za decu ili osmomartovskih poklona ženskom delu zaposlenih.

„Nije bio problem poslovanje Ljušića, on je sve činio da bi smanjio troškove, ali je sa njim kao rukovodiocem bilo vrlo teško raditi. Zaposleni su, međutim, tek zgroženi i dolaskom nove direktorke jer je i među kadrovima SNS-a bilo mnogo kvalifikovanijih od nje. Njen dolazak je isključivo rezultat njenih privatnih odnosa sa nekim bezbednosnim strukturama”, tvrdi naš sagovornik.

----------------------------------

Ukinuta nagrada „Desimir Tošić”

Nagrada koja je nosila ime jednog od osnivača Demokratske stranke Desimira Tošića, a koju je „Službeni glasnik” dodeljivao od 2008. godine, više neće biti dodeljivana pod tim imenom. Kako nam je juče rekla Jelena Trivan, novi v. d. direktora, Nadzorni odbor SG je na inicijativu Radoša Ljušića u decembru prošle godine preimenovao ovu nagradu koja se dodeljuje za najbolju knjigu iz oblasti publicistike, za najbolju kolumnu, feljton ili seriju tekstova, u „Glasnikovu nagradu”. Pod novim imenom ona će biti dodeljena 14. februara.