Savršeno sećanje na smrt

 Zajednički imenilac tri romana iz najužeg izbora za ovogodišnju „Ninovu nagradu” je ona konačnost čije bi ime radije ostalo neizgovoreno. I „Životinjsko carstvo” Davida Albaharija i „Sabo je stao” Ota Horvata i „Kuća sećanja i zaborava” Filipa Davida tematizuju smrt.

Kod Albaharija i Davida smrti su nasilne, uslovljene političkim, društvenim i istorijskim previranjima, a romani nastoje da preispitaju njihove uzroke. Kod Horvata smrt je prirodna neminovnost, ali su pitanja slična – o mogućnostima da se ona razumom prevlada i da se pronađu načini kako će se književno relevantno, makar u tekstu, izboriti sa ličnim bolom nakon smrti voljene osobe.

Ontološka priroda zla ( i tragičnog) kao i mogućnosti da se ono spreči ili prevaziđe, dva su suštinska pitanja kojima se bave sva tri romana.

„Sabo je stao” je roman sa motivom mrtve drage. Ne bi bilo dobro Horvatov roman ograničiti romantičarskom mitologijom i time mu oduzeti savremeni kontekst, ali i posebnost koju nosi činjenica da je pisac uspeo da svojim talentom i stilskim umećem učini ono najteže u književnosti: da ličnu, autobiografsku priču, transponuje u umetnost.

Horvat je kroz mozaičnu strukturu sastavljenu od niza pesničkih celina, sačinio poemu, sa darom pesnika, jezički pročišćenu i svešću savremenog obrazovanog autora, književno relevantnu celinu, bez proklizavanja u patetično ili sentimentalno štivo na čemu bi se, pritisnuti jačinom tuge, okliznuli mnogi, a da se ništa nije izgubilo od jačine bola, praznine, tišine i besmisla koji ostaju kada smrt nastupi.

Ako je smrt prvi zajednički imenilac sva tri romana, onda je sećanje svakako drugi. Filip David, kao i Horvat, ispisujući stranice o preranoj smrti svojih najbližih, u saglasju sa idejom da je pisac demijurg, stvaralac sa moćima, čiji je cilj da svoju moć iskoristi kako bi u tekstu, jedinoj pouzdanoj memoriji, sačuvao za budućnost one čiji bi se likovi u protivnom posredstvom htonskih sila zaborava i vremenskog protoka izgubili, kao što bi se izgubili i jačina užasa, kajanja i beznađa čije oštrice vreme neminovno tupi.

U strahu od zaborava, pisanje, ali ne kakvo bilo, već samo ono koje se pretače u vrhunsku prozu, garant je sećanja, a time i produženog života svega što se ne sme zaboraviti.

Sećanje sa demijurškim funkcijama, kao produženje života, sećanje kao oduživanje duga, kao mogućnost da se iz njega izvuku pouke i spasu neki budući životi okosnica je i druga dva romana. Albahari čiji je nepouzdani pripovedač najmanje sklon da nam svoja sećanja nametne kao jedinu istinu, ipak ispoveda priču o pamćenju što ne zamire.

„Životinjsko carstvo” nije samo obično sećanje na studentske demonstracije 1968, već osvrt na iskrivljeno kolektivno pamćenje da tragičnih posledica nije bilo. Ovo pogrešno uverenje je posledica ćutanja, te je jasno da sećanja, čak i nepouzdanih pripovedača podstiču razmišljanje, i da su bolja od prećutkivanja ili zaborava kroz prihvatanje samo zvanične istorije.

U jednom dahu, Bernhardovskom pasusu bez belina, ali ovoga puta oplemenjenom fusnotama kao integralnim delom knjige, Albahari posredno upućuje čitaoca na nemoć naratora da ispriča celovitu istinu bez pritoka, meandara i drugačijih uvida. 

Sistem kao pokretač najgoreg u ljudima, slično kao i u Albaharijevom romanu, prepoznaje se i nagrađenom delu Filipa Davida, „Kuća sećanja i zaborava”. Tema je jedna od najvećih i najzahtevnijih u istoriji literature na kojoj su se mnogi ogledali, ali i ostali zapitani (od Adorna do Prima Levija) da li je posle tragedije holokausta moguće još uvek stvarati.

David se priklonio tezi da bez sećanja ostvarenom kroz pisanje pamćenje će izgubiti primat nad tišinom i zaboravom. Mogućnost da se prošlost cenzuriše i zagubi u huku vremena nad žrtvama se nadvija zlokobnije no kada su u pitanju prethodna dva romana.

Jer je izbavljenje i preživljavanje ove kolektivne tragedije često bilo povezano sa zamenama identiteta, zanemelošću pred zločinom, nemogućnošću da se razmere zla obuhvate razumom.

Četiri različite sudbine preživele jevrejske dece u dramaturški skladnom prepletaju tvore vezivno tkivo ovog romana.

Dilema da li prihvatiti dati identitet i kako živeti s njim ili uprkos njemu otvara dalja složena preispitivanja, pitanja zaborava i sećanja bez koga nema opstanka, ličnih odluka koje se moraju doneti uprkos bolnom bremenu što ga nameću sećanja, svesti o postupcima i konsekvencama koje život znače, o ontološkim pitanjima prirode i uzroka postojanja zla.

Filip David koristeći dokumentarno i autobiografsko u sadejstvu sa realističkim i fantastičkim diskursom čini maestralni zaokret – povlastiti sećanje kao jednu od privilegija čoveka jer je ono sila što utire put napretka čovečanstva i njegovog opstanka.

U sudaru sa zlom, zaborav se čini spasonosnim sve dok se ne uoči njegova sličnost sa smrću i nestajanjem. Tada na scenu stupa pamćenje prikazano u verziji kabalističke fantastike kao prisustvo mrtvih u paralelnim svetovima iz čije tamnice ih samo sećanje može izbaviti. 

U tradiciji Kiša, Albaharija, Aleksandra Tišme, odnosno Šulca, Prima Levija, Grosmana, a u senci adornovske sumnje o tome može li se i dalje stvarati posle tragedije holokausta, Filip David pokazuje kako je to ipak moguće, sa darom starozavetnih majstora ispisujući knjigu pročišćene naracije o nekim od suštinskih pitanja bitisanja.