Efekti sami sebi svrha

„Čarlston za Ognjenku“ Uroša Stojanovića, postmoderna vedra bajka za odrasle, pre svega muškarce koji su bar jednom sanjali da se nađu sami u kakvom haremu punom ženskinja, više je raskošno upakovani džinovski foršpan sa naznakama šta bi bilo kad bi bilo, nego na priči utemeljeno filmsko delo sa smislenim početkom, sredinom i krajem.

Kada se slegnu prvi utisci i stiša fascinacija bogatstvom produkcije, specijalnim efektima, kompjuterski generisanom slikom i drugim čudima postprodukcijske tehnologije, prvi put na ovakav način upotrebljenim u skupocenom srpskom filmu, gledalac shvati da je ostao i bez čarlstona i bez Ognjenke. Izgubili su se u šumi efekata koji su najvećim delom postali sami sebi svrha, što se ne bi dogodilo da u temeljima problema nisu scenaristički propusti (scenarista je Uroš Stojanović u saradnji sa Aleksandrom Radivojevićem). Priča je ovde u formi proširenog sinopsisa, ideja „muškarci vojuju a žene bitke biju“ iscrpljena je već u prologu, materijala ima za celoviti kratkometražni igrani film, a ne celovečernji. Šteta.

Da li se od „Čarlstona za Ognjenku“ i od njegovog autora-debitanta iščekivalo više? Jeste, ali ne zbog atmosfere stvorene višegodišnjom agresivnom marketinškom kampanjom s kojom je najavljivan i praćen nastanak ovog filmskog dela, već zbog činjenice da je Stojanović i autor genijalnog kratkog igranog filma „Vešala za dvoje“, s kojim je uspostavio visoke scenarističko-rediteljske standarde i stvorio oreol „dečka koji obećava“. Moguće je da sam zarad toga i prestroga.

Ono što se Stojanoviću osim bajkolike estetike (povremeno čak markesovskog šmeka) ipak mora priznati jeste njegova zrelost u uobličavanju žanrovski isprepletene komedije i insistiranje na detaljima, u čemu je očiglednu podršku i široku ruku imao od strane svog producenta (Batrić Nenezić). Od maske (Dragoljub Jeremić), kostima (Ksenija Terzović), scenografije (Veljko Despotović) do savršene fotografije (Dušan Ivanović) i muzike (Japanac Šigeru Umebajaši), sve je raskošno i bogato, pamtljivo. Naročito ansambl lepih i talentovanih srpskih glumica, što se kao vile i veštice kreću opustošenim srpskim selom u smiraju Prvog svetskog rata, usamljene i od muške ruke netaknute, uskraćene za bludničenje s kojim im valja započeti novi život.

U prvom planu su tri gracije: sestre-narikače Ognjenka (izvrsna Sonja Kolačarić) i Mala Boginja (fatalna Katarina Radivojević) i duh njihove bake Velike Boginje (Olivera Katarina kao najharizmatičnija i najupečatljivija pojava u celom filmu) u misiji pronalaska pokretnog i živog muškarca u Srbiji dvadesetih godina dvadesetog veka, kada su se paganski običaji mešali sa zvucima čarlstona... Muškarci su u filmu gotovo efemerna pojava, njihovi likovi su potentni u naznakama, nedovoljno su iskorišćeni (Nenad Jezdić kao legendarni Dragoljub Aleksić i Stefan Kapičić kao Arsa „Kralj čarlstona“). Zašto? Ne bih da prepričavam, gledajte film.