Učiti od Grčke

Do pre neki dan Grčka je bila evropski bolesnik, a posle izborne pobede populističke koalicije Siriza, postala je evropski bauk. Posle pet godina krize u kojoj su zemlja i njeni ljudi bili ogledna laboratorija za eksperiment „stezanja kaiša” kao glavnog leka za izlazak iz prezaduženosti, došlo je do političke pobune: tradicionalne partije vlast su morale da predaju političkoj alternativi, koja je, rečeno nama razumljivim jezikom, obećala „hleb za tri dinara”.

U programu novog grčkog premijera je naime, između ostalog, i da ponovo zaposli tokom krize otpuštenih 12.000 državnih činovnika, da prilično poveća minimalnu zaradu, odustane od već započetih privatizacija i od kreditora isposluje otpis dugova koji u ovom momentu iznose oko 370 milijardi evra.

Iz perspektive EU, glavna dilema je da li Grčka zaista namerava da odustane od mukotrpno uvedene finansijske discipline i shodno tome da li će moći da ostane u evrozoni, odnosno, kako će iz nje da izađe. U Briselu su svesni da ona svoj dug ne može da otplati i da on, ako ne u celini, u dobroj meri treba da bude na neodređeno vreme reprogramiran, pa čak i otpisan, ali pitanje je da li će obe operacije – nagodba sa poveriocima i izlazak iz monetarne unije – biti sporazumne i kontrolisane ili haotične.

Politički preokret u Grčkoj i novi pesimizam oko njene neposredne budućnosti, logičan su ishod posle svega što je ova zemlja prošla tokom minulih pet godina krize, u kojoj je, kako je sve očiglednije, njena bolest lečena pogrešnom terapijom.

Iz Grčke je prošle godine doduše došlo nekoliko dobrih vesti: vratila se na međunarodno finansijsko tržište gde je s lakoćom, uz povoljnu kamatu od 4,9 odsto, prodala svojih obveznica za četiri milijarde dolara. Njen budžet je na operativnom nivou (kad se izuzmu dužničke obaveze) u skromnom suficitu, ali sve to ipak još nije ono poslovično svetlo na kraju tunela.

Posle pet godina drastičnog kresanja budžetske potrošnje: radikalnog smanjivanja plata u javnom sektoru i penzija, otpuštanja i povećavanja poreza, stopa nezaposlenosti je 27 odsto (51 odsto kod mlađih od 25 godina). Stvarni budžetski deficit je otprilike isti kao 2010, kada je počela njena fiskalna drama, dok je zaduženost, koja je tada bila oko 120 odsto bruto društvenog proizvoda, danas čak 175 odsto!

Može li grčki primer da nam bude lekcija čije gradivo treba da utvrdimo? Naravno da može. Uz napomenu da treba proučiti kako je dospela dovde i kako se iz rupe u koju je upala vadila. Bićemo pritom iznenađeni koliko smo i različiti i slični.

Prvo, Grčka je, u poređenju sa Srbijom, bogata zemlja. Sa 11 miliona stanovnika na prostoru koji je skoro dvostruko veći od našeg, njen bruto nacionalni proizvod je 243 milijarde dolara (214 milijardi evra), skoro šest puta veći od našeg.

Grčkoj je – da uzmemo u obzir samo bližu istoriju – u ovom veku neko vreme išlo dobro: između 2003. i 2009. njena ekonomija je rasla po stopi od četiri odsto. Preokret je u tom pogledu donela globalna ekonomska kriza koja je 2008. pogodila sve, ali je u Grčkoj imala i dodatno dejstvo: otkrila je da su njene vlade „varale na kartama”.

Konkretno, nacionalno knjigovodstvo je bilo uveliko štimovano da bi stvari izgledale bolje nego što stvarno jesu. Kako je to detaljno opisao oksfordski profesor Pavlos Elefteriodis (grčki državljanin) u decembarskom broju ,,Forin afersa”, kontrolu nad javnim finansijama izgubila je, između 2004. i 2009, vlada Nove demokratije premijera Koste Karamanlisa, koja je tokom svoja dva mandata zaposlila 150.000 novih državnih činovnika, čime je broj zaposlenih u javnom sektoru dostigao milion (svako peto radno mesto u zemlji).

To međutim nije bila premijera partijskog zapošljavanja: u Grčkoj je to praksa još od osamdesetih, što je za rezultat imalo smanjivanje kompetentnosti administracije koja je uz to i veoma snažno sindikalno organizovana, politički uticajna, ali i nesposobna da iznese bilo kakav reformski projekt. Kolateralni rezultat su korupcija i masovno izbegavanje plaćanja poreza pripadnika esnafski dobro organizovanih profesija: advokata, lekara, inženjera...

Drugi grčki specijalitet (koji bi mogao da nam zvuči ne samo poznato, nego i opominjuće), jeste politički uticaj tamošnje oligarhije (čitaj tajkuna) na političke procese, pre svega kroz vlasništvo nad medijima, prvenstveno TV stanicama, ali i kroz finansiranje izbornih kampanja.

Ono što je u ovom momentu jedino sigurno, to je da će Grčka ove godine biti u središtu EU politike i katalizator za mnogo toga očekivanog i neočekivanog.

Ne bi bilo iznenađenje i da, zbog činjenice da je jedna radikalno levičarska koalicija na vlasti u geopolitički važnoj članici NATO-a, Grčka postane neka vrsta pandana Ukrajini. EU ne može da ispuni sve zahteve Sirize pre svega zbog efekta domina – reprize njenog slučaja na celoj periferiji Unije – i zbog političkog odnosa snaga u Briselu. Ali ne može ni da ih ignoriše, što znači da ništa neće ostati kao što je dosad bilo. Sa mogućim ishodom da svi dobiju ono što nisu želeli.