U prostorima detinjstva

Fenomenu detinjstva, kao jednom od najosetljivijih segmenata našeg života i njegovoj različitoj psihološko-socijalnoj recepciji tokom prošlog i u decenijama ovog veka, posvećene su brojne naučne studije.

Isto tako, ideja da je detinjstvo roditelj čovekovih osobina i „prostor slobode”, kako se nekad poimalo ovo doba odrastanja, inicirala je stvaranje umetničkih dela kojima se iznova i iznova produbljuje civilizacijsko pitanje o čoveku i njegovom identitetu, o slobodi.

Saša Marjanović (1976) je slikar, u čijem stvaralaštvu je tematski okvir svet detinjstva projektovan u njegovim raslojenim moralnim, intelektualnim i vremenskim kodovima. Već svojim naslovima „Utvarni lik detinjstva” (ULUS, 2011) ili ova nova „O izgubljenom detetu”, njegove izložbe referišu na opasne zone dečijeg odrastanja obojenih vremenima intenzivnih promena „socijalnih maski” i statusa porodice.

Gotovo zaleđeni fotorealistički kadrovi u njegovim crtežima tematizuju svakodnevne situacije koje su tek povod da bi se poentirale razlike i jaz koji zjapi između logike odraslih i krhkog dečijeg sveta mašte.

Ovi crteži ugljenom na papiru mogu se čitati i kao svojevrsni vizuelni apel za prava deteta, u čijim sekvencama se odvijaju svedeni prizori koncentrisani na mentalna stanja ove mlade individue pritisnute otuđenjem i dominacijom iskustva odraslih.

Ponavljanjem takvih stanja i njihovom čitljivom likovnom interpretacijom autor zapravo jednostavnim vizuelnim sredstvima homogenizuje univerzalne antropološke kategorije – kulturu, bogatstvo, slobodu, jednakost, ljudska prava – u kojim je pravo na detinjstvo primarno.

Marjanovićeve slike i crteži su u kritičarskim recepcijama dovođeni u kontekst sa specifičnom kinematografskom atmosferom prizora iz filmova Bergmana, Tarkovskog, Sokurova. Može se reći, zajednička im je asocijativna tangenta, energetski potencijal, doza nade, napetosti i iščekivanja, sugestivna tišina.

Tačno je – on „fotografsku objektivnost” nastavlja postepeno da zamenjuje suštinskim pitanjem ovog slikarstva – pitanjem senovitog, utvarnog, fantazmatskog lika detinjstva – zapisano u Marjanovićevim „Senkama detinjstva”. Slikar ima jasnu strategiju u komponovanju sceničnih prizora.

Naime, on namerno izostavlja fizičko prisustvo odraslih da bi učinio što vidljivijim situacije u kojima se jasnije projektuju naše autorefleksije i sistem samoodbrane od stereotipa koji su prilagođeni svetu materijalnih vrednosti. Stav da je socijalni prostor detinjstva, igre i slobode ozbiljno narušen i ugrožen Marjanović poentira i naslovima.

Tako crtež „Praznina” predstavlja zaleđeno pasivno stanje devojčice koja u rukama drži svog ljubimca koji u prostoru van koordinata vremena prerastaju u impresivnu i dirljivu sliku odsutnosti ili mogućeg nestanka detinjstva.

„Mali ljudi, koje mi zovemo deca, imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle, kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida.” Mi bismo dodali na ovu Andrićevu mudrost, da ih samo privremeno gube iz vida. Svakako, socijalno angažovani aspekt ovih radova nije ugrozio njihovu kreativnu dimenziju ni kristalno čistu realizaciju idejnog koncepta.