Kancelarkino neželjeno (političko) čedo

Aleksis Cipras je preko noći postao politička zvezda gotovo planetarnih razmera. Stigao niotkuda.

Nije potomak moćnih političkih dinastija, Papandreua i Karamanlisa, koje decenijama nisu napuštale, drugima prepuštale, grčki tron. Nije sin bogatih „Onazisa”.

Junoša koji je, na prečac, iz političke kolevke uskočio u ponornu arenu visoke politike. Neznanac koji je, namah, postao prepoznatljiv lik, za čijom biografijom ne treba tragati – eno, ga u udarnim vestima najmoćnijih elektronskih medija, na prvim stranicama novina, na naslovnicima najuticajnijih nedeljnika.

Za jedne omamljujući mit, simbol na zastavama poniženih gubitnika koji se bude i uspravljaju kao gnevni buntovnici. Za druge (preteći) bauk koji kruži Evropom, njihova noćna mora.

Politički David koji kreće na političke Golijate. Ili, preciznije – na Golijata. Uz Ciprasovo ime, njegov (nesporno) meteorski politički uspeh, u nemačkim medijima se, gotovo obavezno, spominje ime Angele Merkel – on je kancelarkino neželjeno (političko) čedo.

U političku orbitu lansirala ga je pobuna protiv njenog diktata bespogovorne i rigorozne štednje, s fatalnim posledicama. Otpor njenoj (pre)moći i nemačkoj, gotovo imperijalnoj, dominaciji na Starom kontinentu.

Jedan od onih paradoksa kakvi su mogući samo u politici: Cipras se popeo na tron, dobrim delom (ako ne i prevashodno) upravo zahvaljujući nemačkoj kancelarki koja je činila, i učinila, sve što je bilo u njenoj moći da ga u tome spreči.

Uskočila je, indirektno, u izbornu arenu bacajući na grčki sto jaku kartu kako bi pomogla njenom ideološkom (konzervativnom) sabratu, sada već bivšem premijeru Samarasu – zapretila je grčkim biračima da će, izaberu li Ciprasa, ostati bez (nasušne) finansijske pomoći. Možda i mesta u evroporodici.

Ucena se vratila kao bumerang. Grci se, videlo se to u noći Sirizinog (zapravo Ciprasovog) velikog izbornog trijumfa, nisu preplašili – „nišaneći” u Merkelovu, na predizbornim skupovima, zaradio je najviše aplauza i, potom, glasova.

Sada se najmoćnija žena sveta (ne samo po „Forbsu”) hvata za glavu. Njena (pre)moć počinje, gotovo dramatično uočljivo, da se kruni i rastače. Više ne vladamo situacijom, požalio se novinarima „Špigla” jedan (neimenovani) nemački zvaničnik.

Neprikosnovena „muti”, kako je počesto, u mešavini milošte i blage ironije, oslovljavaju njeni zemljaci, oseća da joj stvari, u doskora, činilo se, slepo poslušnoj evropskoj familiji, izmiču kontroli.

Šef Evropske centralne banke Mario Dragi je, uprkos nemačkom protivljenju, odlučio da ubrizga u posustalu evropsku ekonomiju stotine milijardi evra, ispod prese. Sličan potez, takođe, idući „uz nos” Merkelovoj, povukao je šef evropske „vlade” (Evropske komisije) Žan Klod Junker.

A sad i Cipras, s opasnim „grčkim virusom” – njegovom „istorijskom pobedom” nije se samo promenio politički reljef u njegovoj zemlji. Opasno varniči na raznim stranama kontinenta. Ogorčeni protivnici neoliberalnog recepta i filozofije bespogovorne, rigorozne štednje, pod „diktatom nemačke kancelarke”, kreću na političke barikade stazama Sirize u Portugaliji, Irskoj, Španiji, Kipru...

Gotovo iznenada, i ne bez grčkog šlagvorta, počinju da se iznova „mešaju karte” u evropskoj familiji. I da se uspostavlja „front otpora” nemačkoj (pre)dominaciji. Francuski predsednik Oland je, primećuje se u Berlinu, najednom postao bliži italijanskom premijeru Renciju, nego nemačkoj kancelarki.

Merkelova biva sve usamljenija. Ako uspeh ima više očeva, od neuspeha bi svi da se distanciraju. Evropi zaista u ovom času ne ide dobro. Na političku vetrometinu isteruje se onaj ko je vodio glavnu reč. Uz „pobunjenike” se, u tom kontekstu, a povodom Ciprasa, svrstao (čak) i Barak Obama, za koga se ne može reći da mu je blizak – ne može se, poručio je, pritiskati (dužnički) davljenik, koji je posustao.

Angela Merkel je, primećuje uvodničar najuticajnijeg nemačkog političkog nedeljnika, „Špigla”, (Dirk Kurbjuvajt) u poslednjem broju (31. januar), forsirajući nemački recept, i prevashodno nacionalni interes, verovala da to može isterati u Atini, ne hajući za raspoloženje grčkog naroda. To joj se sada sveti – raspoloženja na političkoj sceni su ponekad jača od činjenica.

Čak i politika koja deluje sasvim racionalno i ispravno, ispostavi se kao savršeno pogrešna ako se situacija u zemlji, njenom „zaslugom”, pogoršava. Pogotovu tako dramatično, kao u grčkom slučaju.

Novinar