Od gordog pauna do ranjenog psa

Odavno u filmskom svetu važi pravilo da ne možeš okarakterisati neki film kao loš ukoliko u njemu igra Žilijet Binoš. Bilo koji lik da tumači, s velikog filmskog platna ali i s pozorišne scene zrači taj moćni glumački magnetizam zbog kojeg s lakoćom zaboravljate na sve eventualne mane filma ili predstave u kojima igra. I tako je već više od 30 njenih glumačkih godina.

Ćerka glumice i skulptora, francuska glumica Žilijet Binoš (Pariz, 1964), poliglota, imala je samo 21 godinu kada se pojavila na filmu (Žan-Lika Godara) i samo 23 godine kada je na sebe skrenula pažnju internacionalne filmske kritike zahvaljujući ulozi u filmu „Nepodnošljiva lakoća postojanja”.

Nedugo zatim, slede uloge u filmovima „Fatal” Luja Mala, „Tri boje: plavo” Kšištofa Kišlovskog, u „Engleskom pacijentu” Entonija Mingele, u kojem je za sporednu žensku ulogu osvojila i Oskara (nominaciju za Oskara osvojila je za Helstromov film „Čokolada”), pa i serijal antologijskih rola u filmovima Lekonta, Hanekea, Burmana, Šeroa, Šjena, Kijarostamija... 

Videvši je ne tako davno u predstavi „Izdaja” Harolda Pintera u brodvejskom pozorištu, američki kritičar Džon Hilpern napisao je da postoje tri dobra razloga da se ovaj komad vidi, a to su: Žilijet Binoš, Žilijet Binoš i Žilijet Binoš. Ista preporuka može da važi i za film „Niko ne želi noć” španske rediteljke Izabel Koišet, kojim je pre nekoliko večeri počeo 65. Berlinski festival.

U njemu Binoševa lik Džozefine Piri, supruge američkog avanturiste i istraživača Severnog pola – Roberta Edvina Pirija, tumači u punoj snazi i uz partnerku japansku glumicu Rinko Kikuči, u liku Eskimke Aleke, u ovom po mnogo čemu neuobičajenom filmu epohe...

Još jednom ste nam pokazali da ste veoma hrabra žena, borac?

Ha! Džozefina Piri je bila borac, ali je takođe naučila da se kloni borbi, da umesto snage koristi druge alatke. Kroz obrazovanje, sistem verovanja, gordost i neku vrstu istine bez dokaza, mi podižemo i samovaspitavamo sebe u nameri da preživimo u ovom svetu. Postoje momenti u životu, bar ja tako verujem, kada sebe procenjujete i to mora da ima veze sa suočavanjem s osećanjima. Gubite svoje iluzije, svoj ponos, a emocije su izvanredan medijum u smislu da dobijete informacije ko ste i šta ste. U slučaju lika Džozefine, kada god ona prolazi kroz ljutnju, bes, ljubomoru ili bilo koju drugu snažnu emociju, to je takođe način da se okane svih okova, predrasuda i iluzija od kojih je bila sagrađena. Od te ideje o divnom bračnom paru, gospođi i gospodinu Piri, o tome da kao nečija žena ima izvesnu moć. Ali, u jednom trenutku iznenada ona gubi poziciju, gubi sve. I moć i zadovoljstva. Konačno počinje da živi samo kao ljudsko biće, a suočiti se s tim mora da je veoma bolno, ali je i jedini način da se odraste i sazre.

Da li vi volite ovaj lik?

Mislim da je volim više nego što ju je voleo pisac. Scenarista je napisao drugačiji kraj, u kojem se Džozefina okreće od Aljaske i vraća u svoj svet kojem i pripada. Međutim, s obzirom na to kroz šta je prošla na Severnom polu i s obzirom na odnos koji se razvio između Eskimke i nje i na sve ono što je o preživljavanju od nje naučila i na to da su obe volele istog čoveka, smatrala sam da Džozefina ne može na kraju okrenuti leđa. Mislim da ne možete mrzeti lik koji igrate, iako je lik Džozefine pun gordosti i prepotencije...

Džozefina je žena koju dramatične okolnosti menjaju, a mi smo u prilici da vidimo vas kako se menjate?

Kada snimate i vaše telo mora da vam veruje i da vas prati u tome šta radite. Zato morate da znate senzacije kako se nešto oseća. Naravno, to činite uz pomoć sećanja na situacije kroz koje ste sami prolazili. Na trenutke kada vam je bilo izuzetno hladno ili ste bili veoma gladni, ljubomorni ili kada ste se suočili sa opasnošću. Ono kako ja sebi u tom procesu često pomažem jeste da pokušam da zamislim kako bi to izgledalo sa životinjama. U početku je Džozefina poput pauna. Sva gordost i lepota su i na njoj i oko nje. Na kraju, ona je kao ranjeni pas. Dakle, u toj transformaciji od pauna do psa je mnogo posla.

Zanimljivo je da je ovo američka priča evropske produkcije?

U filmskom poslu više ništa ne čudi. Zemlje se udružuju kako bi se filmu obezbedila neophodna sredstva, a što se same priče tiče mislim da je ona pre svega ljudska. Nama veoma bliska. Nama zapadnjacima.

Kažete zapadnjaci, a kako se zovu oni s druge strane? Istočnjaci?

Danas kada smo se rasuli po celom svetu, veoma nas je teško definisati. Samo vek ranije to bi bilo jednostavnije objasniti. Tradicija, način života veoma se razlikuje u Africi, Srednjem istoku, Indoneziji, Kini, Indiji. Kada sam bila u Kini suočila sam se s potpuno drugačijim načinom razmišljanja, ponašanja, odnosa i poštovanja prema prirodi, slavlja kada nešto dobro uradite.

Kada pogledate oko sebe, kako vam izgleda ovaj današnji svet?

Zavisi od toga kako i gde vidite stvari. Moja tendencija je da ne stavljam povez preko očiju. Ne tako davno igrala sam ulogu ratnog fotoreportera za koju sam se spremala razgovarajući s mnogima od njih. Oni su ti koji su istinski viđali šta se na kojem ratištu zaista događalo, a ne mi koji to gledamo posle medijskih montaža i odluka medija šta će pokazati a šta ne. Tako je i s pisanim medijima. Ako ste pažljivi čitalac uočićete kako su informacije netačne ili probrane kako bi se uticalo na vaše zaključke i vaš pogled u odnosu na određeni događaj i sve se svodi na to da je jedna strana loša, a druga dobra. 

Na osnovu viđenog ili pročitanog u medijima, čini li vam se da je svet pred novim ratom?

U poplavi informacija i dezinformacija, da biste došli do realnosti i izbegli da budete prevareni, potrebno je da čitate 5–6 različitih novina kako biste razumeli različite tačke gledišta. Takođe mislim da sami treba da izaberemo šta želimo da vidimo. U nameri da promenimo svet, da ga učinimo boljim prvo treba da pogledamo sebe i da prvo sebe načinimo boljim. 

Bili ste u Parizu kada se dogodio napad na redakciju „Šarlija ebdoa”?

Nisam, bila sam u Poljskoj. Svi smo užasnuti nasiljem, ali treba da naučimo odakle i zašto ono dolazi. Šta smo to učinili pogrešno. To je pitanje koje treba da postavimo sebi. Istorija Francuske je istorija slobode govora i naučili smo da ne budemo povređeni time. Takođe, istorija Francuske su i Volter i Francuska revolucija, koja je načinila ogromno odvajanje politike i religije, a tu je i nacionalni školski sistem u kojem nije dozvoljeno ispoljavanje znakova verovanja i religija. Tako je u Francuskoj i ako živite u Francuskoj to treba da razumete.

Treba razumeti i različita verovanja drugih?

Naravno da imate pravo da verujete, ali u našim javnim školama postoji laicizam. Škole bez religije. Postoji velika sloboda govora i mislim da se možete svemu smejati.

Čak i ako time povređujete tuđa osećanja?

Pa... Mislim da u svakoj religiji postoji ideja poniznosti. Dakle, ako si ponizan ne možeš biti povređen. Ako stvari uzimaš lično, to onda znači da prvo sebi nešto moraš da pojasniš.

Jednom ste mi rekli da ste svesni svojih „muških” i „ženskih” osobina?

Sigurno. Svi to nosimo u sebi. Igrala sam toliko mnogo uloga snažnih žena da me često smatraju feministkinjom, što ja nisam. Podela na polove uvek vodi ljude ka stereotipnom načinu razmišljanja. Ili si čovek, dobar čovek, ili nisi. Ili si kreativna i radna osoba ili nisi. Nekako više razmišljam o ovakvim „podelama”. Inače, zaista verujem da su žene rođene da budu kreativne i to ne samo zbog činjenice što rađaju decu i te unutrašnje kreativne energije, već i zbog osmeha koji može svakog da razoruža.

I na filmskom platnu i na pozorišnoj sceni, ali evo i sada dok razgovaramo, vi imate neku posebnu auru oko sebe?

Hm, možda zato što sam jednostavna, što se ne opterećujem svojim izgledom i što se srcem unosim u sve što radim. U tome i jeste lepota mog poziva, a možda i tajna te aure koju pominjete.

Volite li priče o princezama?

Ha, ha. Svojim ćerkama sam pročitala toliko lepih priča o princezama! Volim priče o princezama jer one uvek u sebi nose nešto skriveno. Priroda žene i jeste skrivena.

A onda se pojavi i princ?

Da, princ treba da se pojavi kako bi otkrio sve to što je skriveno. Mnoge žene čije sam likove tumačila delimično su živele u svetu bajki, ali su to bile i žene koje su morale da pokažu i mušku snagu i da budu borci u situacijama kada nisu imale muškarca pored sebe. Takav je slučaj i s likom Džozefine Piri u filmu „Niko ne želi noć”.

Što više glumite, više se osećate živom?

O, to sigurno! Uskoro počinjemo probe Sofokleove „Antigone” u londonskom pozorištu i radujem se što ćemo posle premijere početi i veliku turneju. Snimaću i dva filma, a jedan je burleska koju režira Bruno Dumon.