Strategija propasti

U jednoj poznatoj beogradskoj ulici dve ekipe koje kopaju po kantama prošle nedelje su se žestoko sukobile. Navodno, jedna je ušla drugoj u davno podeljenu interesnu zonu. Nije moguće da svako kopa po smeću gde mu se ćefne. Red mora i tu da se zna. Čak i oni koji preživljavaju prevrćući bačeno đubre imaju svoju hijerarhiju uticaja, raspored i podelu teritorija. Tog dana, u pomenutoj ulici odnekud se pojavila potpuno nova ekipa. Sumnja se da su predvođeni brkajlijom zbog kojeg bi Bata Živojinović izgubio ulogu u „Skupljačima perja” – došli odnekud iz pravca Kladova.

Tukli bi se ceo zimski dan do podne da ta važna ulica nije trasa kojom kolona jedne štićene ličnosti često prolazi – na putu od rezidencije do kabineta. Od težih povreda bila je samo jedna, ali dovoljna da na megdan suparničkih đubrokopača pored policije izađe i ekipa hitne pomoći. Šiljkom kojim se rovari i buši po kontejneru jedan je ubo onog brkajliju u debelo meso. On je junački trpeo i nije zucnuo – dok se debela žena sa šarenom suknjom nalik na dimije neprestano udarala u grudi i drala: Ljudi pomagajte! Ubi mi čo’eka... Ostado bez čo’eka... Obe suparničke strane su se samo psovale na srpskom – a svađale se, urlale, raspravljale i drale na jeziku za koji bi se teško moglo potvrditi da je romski.

Ako je prizor koji sam slučajno video ličio na apsurdnu i bizarnu scenu iz neke od tragikomedija koju potpisuje čuveni dramski pisac Duško Kovačević, sve druge koje nas okružuju, zapljuskuju i događaju se pred našim očima, koje mirišu i slute na bedu, siromaštvo, strah, razbojništvo, porodično nasilje, pljačku u po bela dana, otimanje vekne hleba u pekari, krađu flaše zejtina u marketu, surovo nas opominju da beznađe, ekonomska kriza i nejasne perspektive društva uzimaju sve veći danak. U očekivanju najavljivanog i mnogo obećavanog blagostanja i procvata srpske ekonomije i države – teško je biti trpeljiv i preživeti do 2016. ili 2017. Nesumnjivo je da se oni koji nas pozivaju na strpljenje – trude iz petnih žila da optimistična vizija izlaska iz duboke ekonomske i društvene krize bude dominantna u javnosti. Da se pokazatelji siromaštva, beznađa i bezizlaznosti tretiraju kao sporadične i oduvek prisutne pojave na marginama društva.

Međutim, surovi ekonomski parametri – nikako nam ne idu u prilog. Ogromna i rastuća nezaposlenost, nedostatak investicija i zaduživanje države do statističkih maksimuma koji nas opasno približava bankrotu, prave onaj odraz u ogledalu naše stvarnosti – čiji sam svedok bio u onoj beogradskoj ulici. I sijaset drugih događaja koji se međusobno sustižu. Recimo, više nema raskrsnice u Beogradu na kojoj vas – čim se zaustavite na semaforu, neće dočekati ispružena ruka koja traži novac.

Pomislim: zašto tolerišemo, ili čak afirmišemo nerad kao oblik društvenog ponašanja, i življenja? I kada će nam se to obiti o glavu?

Mediji tu opet igraju najveću ulogu. Nacija se ovih dana ne trese zbog toga – hoćemo li i kome udomiti „Železaru Smederevo” i uz ogromne državne subvencije sačuvati pet hiljada radnih mesta – već koja srpska pevačica je otišla na Tajland, sa kim je tamo i kad se vraća. Zašto da završim studije kad ionako nemam gde da se zaposlim – moguće je da danas tako razmišlja svaka druga srpska tinejdžerka. Zbog čega lupati glavu besomučno učeći – kad napućene usne, nacrtane obrve, malo tetovaže i nešto veće dojke rešavaju sve probleme? Zaraza i poplava neukusa, pornografije, šunda, lažnog sjaja i lakog života bez rada i muke – izbija iz svake sekvence i svakog minuta, koji, izuzev Javnog servisa – emituju gotovo svi TV kanali ? Onaj ko uči i završi studije u roku je budala? Onaj ko grozničavo juri da nađe bilo kakav posao i radi za 200, 300 evra mesečno je retard kome sledi podsmeh i cinizam? Ima toliko načina da se živi od nerada ili tuđeg rada. Poput reklamnih oglasa – mnoge dnevne novine se utrkuju da izveštavaju o takvim događajima koji potvrđuju ovu teoriju.

U jednom nedavnom, nažalost, protagonista je bila naša Sofija Loren, dama čijoj lepoti i talentu smo se divili decenijama. Zbog koje smo kao pubertetlije punili hladne bioskopske sale samo da bi je zanosnu videli u zagrljaju Aleksandra Gavrića, čuvenog kapetana Lešija u filmu „Obračun” Žike Mitrovića. Pre neki dan, u po bela dana u kuću velike srpske glumice Jelene Žigon upao je razbojnik sa fantomkom na glavi. Hrabro ju je davio i tukao – tražeći da mu prizna gde drži novac. Znam kako žive glumci i umetnici u Srbiji, znam koliki su im prihodi, kakve su im penzije – pa pretpostavljam da sirota heroina nije imala za silnika ni približno adekvatan odgovor. Pokazalo se tačnim – ako želimo da sačuvamo goli život moramo pozajmiti makar 500 evra! Kad razbojnik upadne u naš stan – da ipak imamo nešto da mu damo. Kako da nam veruje kad mu kažemo da nemamo ni evro? Ipak, bednik koji je upao u stan udovice čuvenog Robespjera i Čehovljevog Ivanova, legendarnog Steve Žigona – pokazao je malo samilosti i poštovanja. Pre nego što je počeo da je davi, rekao joj je: Ne brinite Jelena, ja vas neću ubiti... Ipak, i to je nešto. Za onog ko bude sledeći put upao – nije mogao da garantuje...

Glumac, reditelj i scenarista