Srpsko-albanska svađa u OEBS-u

Srbija poštuje princip očuvanja teritorijalnog integriteta i ne može manje da brani teritorijalni integritet Srbije od Ukrajine, rekao je juče ministar spoljnih poslova Srbije i predsedavajući OEBS-a Ivica Dačić odgovarajući na pitanje članova albanske delegacije pri Parlamentarnoj skupštini OEBS-a da li će Srbija prihvatiti članstvo Kosova u ovoj organizaciji. Dačić je naglasio da se u svakodnevnim diskusijama vidi kuda može voditi primer Kosova i kakva bi bila međunarodna reakcija.

„Moramo da se vratimo u pravni sistem. Zato ne možemo da prihvatimo da Kosovo bude ravnopravni član. Može da učestvuje u regionalnim forumima i mi ne sprečavamo ni evropski put, ali što se međunarodnih organizacija tiče, što je u vezi sa potrebom da Srbija mora da se saglasi sa

nezavisnošću, toga neće biti”, poručio je Dačić juče u Beču.

On je, kako prenosi Tanjug, zamolio Albaniju da se bavi pitanjima principa Organizacije za bezbednost i evropsku saradnju i da ne brine o razgovorima Beograda i Prištine koji se vode u Briselu.

Ovo nije prvi put da Albanija postavlja pitanje članstva Kosova u ovoj organizaciji. Tirana je pokušavala da Prištinu „ubaci” u OEBS tokom čitave prošle i pretprošle godine, a sredinom januara, na sednici Stalnog saveta OEBS-a, kada je Srbija i zvanično preuzela predsedavanje organizaciji, tom zahtevu se priključio i američki ambasador Danijel Baer.

Uprkos ovim pokušajima i provokacijama iz Tirane proteklih meseci, ministar inostranih poslova Albanije Ditmir Bušati smatra da odnosi Tirane i Beograda moraju biti normalizovani „zbog značaja koje dve zemlje imaju u regionu”. On je u intervjuu za bečki „Standard” rekao i da prvi put u istoriji imamo mir na Balkanu, što je omogućeno jasnom evropskom perspektivom. Međutim, podsećajući na fudbalsku utakmicu reprezentacija Srbije i Albanije u Beogradu, ocenio je i da se „đavoli nisu pretvorili u anđele” i da to pokazuje da se „taj mir ne sme smatrati nečim što se podrazumeva”.

„Balkan se nalazi između Evrope i Bliskog istoka. On može biti čuvar vrata u pogledu stranih boraca, a s tim u vezi ne bi trebalo dozvoliti da Balkan postane teren za igru za druge aktere”, istakao je Bušati pojašnjavajući da tu misli na Rusiju, ali i druge zemlje „koje ne dele iste vrednosti kao države NATO-a”.

On je posavetovao NATO da bi trebalo „strateškije” da deluje i osigura perspektivu članstva, kako Balkan ne bi bio teren za igru Rusije.

Da Bušati dobro zna o čemu priča govori i to što se, posle duže pauze, Beogradom, kako zbog odnosa prema Rusiji tako i moguće „zaraze” grčkim scenarijom, sve češće bave najuticajniji zapadni mediji. Koliko je na Zapadu izražen strah od mogućeg ruskog uticaja u Srbiji najbolje govore tekstovi u kojima se upoređuje doček Putinu u Beogradu u oktobru prošle godine sa onim koji je istom gostu ovih dana priredio mađarski premijer Viktor Orban. Prema oceni „Njujork tajmsa”, Orban je posetu Putina organizovao tako da bude što manje vidljiva u javnosti, za razliku od „trijumfalnog prijema u Srbiji, kada su državni mediji slavili njegov dolazak”. Ovaj list ide tako daleko da čak podseća na vojnu paradu priređenu povodom godišnjice oslobođenja Beograda, navodeći da su „srpski lideri priredili vojnu paradu, sa akrobatskim preletima srpskih i ruskih vojnih mlaznjaka, i uz sve to Putinu dodelili najviši orden Srbije”.

Orban se, pak, analizira dalje „Njujork tajms”, ovog puta uzdržao od svojih pohvala „neliberalnoj demokratiji”, podržao je primirje u Ukrajini i samo se pomirljivo založio za obnavljanje pokidanih veza Rusije sa EU, uz ocenu da njena izolacija nije izvodljiva. Ovaj list primećuje i da je Orban, otkako se našao pod kritikama zbog jačanja autoritarnog i populističkog stila vladavine i proruske retorike, ublažio svoj stav i naglasio da će nastaviti da podržava sankcije prema Moskvi.

Baveći se uticajem Kremlja na evropske zemlje, britanski list „Gardijan” piše kako ruski politički, vojni i energetski lobiji vuku konce u Srbiji i Bosni, remeteći njihove šanse za prijem u EU.

Zapadnim analitičarima je, međutim, promaklo da, u momentu kada se priprema novi krug sankcija prema Rusiji, Hrvatska kao nova članica EU sarađuje sa Rusijom više nego ikada. Kako piše zagrebački „Jutarnji list”, ni sankcije Zapada, ni devalvacija rublje, ni negodovanje Vašingtona nisu sprečili oko 160 hrvatskih poslovnih ljudi da otputuju u Moskvu na rusko-hrvatski ekonomski forum.

„Ne možemo čekati da sankcije uvedene Rusiji prođu, jer ceo niz kompanija sa tržišta izvan Evropske unije jedva čeka priliku da se ubaci na naše mesto”, poručio je hrvatski ministar privrede Ivan Vrdoljak, dok ruski mediji prenose izjavu američkog ambasadora u Hrvatskoj Keneta Martina – koji je izrazio nezadovoljstvo zbog odlaska hrvatske ekonomske delegacije u Moskvu. Moskva očigledno ne zaboravlja takav odnos, pa zamenik direktora za EU u ruskom ministarstvu ekonomskog razvoja Sergej Karaulov kaže da je Hrvatska „jedan od retkih pozitivnih primera otkad je Zapad uveo sankcije Rusiji”.
Da li to znači da uskoro treba očekivati jedan edmemoar, to jest diplomatsku notu Hrvatskoj iz EU kakva je u Beograd stigla u avgustu prošle godine u kojoj je Brisel upozorio Srbiju da ne koristi sankcije EU kako bi se ubacila na tržište Rusije? Teško je poverovati da će se to desiti.

Za jedinstvo EU ipak se trenutno najpogubnijom smatra Grčka. Ona predstavlja dvostruku opasnost: protivi se ustaljenoj ekonomskoj politici strogih mera štednje, kao što se opire i sankcijama Rusiji. Za novog grčkog ministra spoljnih poslova Nikosa Kocijasa „Fajnenšel tajms” navodi da je blizak sa Aleksandrom Duginom, koji se opisuje kao istaknuti ruski zagovornik pravoslavne dominacije od Pacifika od Atlantika. Srpski premijer Aleksandar Vučić se, doduše, distancirao od Sirize poručujući da to nije put kojim će ići Srbija, čime je možda uspeo da, makar za sada, poremeti utisak o „ruskoj transverzali” Grčka–Srbija–Mađarska.

Politički analitičar Dragomir Anđelković kaže da Zapad u nama vidi male Ruse, „osnovano ili ne”.

„Sve što mi iskažemo pozitivno prema Rusima shvata se kao neka vrsta pretnje, nagoveštaja našeg geopolitičkog okretanja. Tu ima mnogo preterivanja jer smo mi, uz sve simpatije prema Rusiji, svesni svoje geopolitičke pozicije i gledamo da vodimo racionalnu politiku. Srbija je tako radila kroz vekove. Nikad mi nismo vodili politiku koja bi mogla da se okarakteriše kao nekritički rusofilska”, ocenjuje Anđelković i dodaje da i pored toga na Zapadu postoji takva percepcija Srbije jer je rusofobija velika i vrlo često se manifestuje i kroz srbofobiju.